Рођен је у селу Врело код Коренице 12. марта 1874. године у крајишкој официрској породици. Основну школу завршио је у Врховинама, а гимназију у Госпићу и Сремским Карловцима. Студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Загребу где је и дипломирао 1899. године. После кратког службовања као гимназијиски професор у Карловцу и Госпићу, од 1903. године предаје класичну филологију и српски језик у гимназији у Сремаким Карловцима.
Поред професуре бавио се и књижевним и преводилачким радом радом, те је писао приповетке посвећене крајишком животу. Поред књижевности објављивао је и радове из области филологије, потом компаративне расправе као и књижевне приказе.
Од 1905. до 1906. године уређивао је "Бранково коло" са Павлом Марковићем Адамовим, да би од 1906. до 1912. године самостално уређивао часопис.

Борисав Бора Станковић био је српски приповедач, романсијер, драматичар и један од најзначајнијих писаца српске Модерне. Рођен је у Врању и врло рано је остао без родитеља, па га је одгајила мајка његовог оца, баба Злата. Завршио је Правни факултет у Београду 1902. године.

Своју најпознатију драму ”Коштана” објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике критике.

Свој најпознатији роман ”Нечиста крв” објављује 1910. године, добијајући позитивне критике. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. После рата ради у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Умро је 1927. године у Београду.

Књижевно дело
Његово целокупно књижевно дело је везано за Врање, иако је у Врање ретко одлазио и нема података да је икада био у околним селима; чак није познавао географски положај материјалних места. У једном предавању је признао да је своје ликове обликовао према причама које је слушао и спајао елементе више личности како би његови ликови деловали пуније. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.

Увео је врањански говор у књижевност, због чега је био стално критикован од стране многих савременика школованих на западу. Они су критиковали његов језик и стил писања, говорећи да су његова дела „неписмена и оријентална.“

Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу ”Под окупацијом”.

Библографија

Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894.
Из старог јеванђеља, Београд, 1899.
Коштана, Комад из врањског живота у четири чина с певањем, Београд, 1902.
Божји људи, Нови Сад, 1902.
Стари дани, Београд, 1902.
Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905.
Покојникова жена, Београд, 1907.
Нечиста крв, Београд, 1910.
Његова Белка, Београд, 1921.
Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928.
Под окупацијом, Београд, 1929.
Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956.
Газда Младен, 1928.