Лист за забаву, поуку и књижевност, који је излазио у Сремски Карловцима 18. јула 1895 до 30. јуна 1914. До краја 1911. године излази четири пута месечно, а од 1911. године два пута месечно.Власник и уредник лист био је Павле Марковић Адамов од 1895. године до 1907. године. Уредници су након њега били и Милан Будисављевић, Драгутин Илић и Душан Котур.

Светислав Б. Цвијановић (Жупња, 13.август 1877- Београд, 20.маја 1961), књижар и издавач. Светислав се уместо науци, окренуо књигама и књижарству. Значајан је јер је објавио око 250 књига домаћих и страних писаца. Све је радио сам, или уз помоћ аутора. О Светиславу Б. Цвијановићу су говорили многи познати писци попут Исидоре Секулић, Иве Андрића, Богдана Поповића и многих других.

Бранко Цвијановић и његова супруга Љубисава 13.августа 1877.године у Жупањи добијају трећег сина. Дали су му име Светислав. Своје синове ће усмеравати ка правним наукама.Сви ће их послушати изузев Светислава. Дечак ће одлучити да се посвети књизи и књижарству- одушевила га је Хартманова књижара у којој ће 1. октобра 1891.године Бранко Цвијановић успети да га да на изучавање књижевног заната. Завршивши три разреда гимназије у разним местима (Осијеку,Винковцима и Бјеловару), 1902.одлази у Загреб у Хартманову књижару. Било је то време када су у ову књижару свраћали највиђенији писци хрватске књижевности тог доба које ће он имати прилику да сретне и упозна. Баш у тој књижари видеће се и са Лазом Kостићем.

Године 1895. одлази у Лајпциг, где се налазио где се налазио центар немачког књижарства. Kрајем 1895.године, пошто је изучио књижарски занат, жељан нових знања отишао је у "бели свет". Kао већ формиран књижар одлази у Београд, и одмах налази посао у књижари Мите Стајића где проводи три године као деловођа. У потрази за новим искуством одлази у Буенос Ајрес где стиче искуство у Јакобсовој књижари. После три године се враћа у земљу и запошљава се у Новом Саду у књижари Арсе Пајевића.

Године 1902. у Београду преузима књижару Фридриха Бреслауера у Kнез Михаиловој улици 35. Цвијановић издавачку делатност започиње 1904.године књигом Симе Матавуља Живот. До почетка Првог светског рата Цвијановић је објавио преко 80 наслова. .Од Најлепших прича целог света, Црвеног крина Анатола Гранса, Сафо А. Додеа, Ростановог "Сирана де Бержерака", Валдовог "Де профундис", па до Хамсунове "Викторије", "Злочина и казне" Достојевског , "Пролећних вода" Тургењева, Чеховљевих приповедака, Шопенхаурове расправе о женама, "Болести воље" Рибоа.

Његови савременици се слажу у томе да је био ретко племенит човек и свестрано образована личност. Знао је шест страних језика, тако је и одржавао везе са писцима, научницима, издавачима, не само у нашим крајевима већ и широм света.У његовом дућану су се могле наћи књиге и часописи на свим најзначајнијим светским језицима, преко њега књижаре из Беча, Париза,Берлина, Рима и Лондона набављале су се наше књиге, пре свега дела из историје, језика, књижевности и географије.

Kрај 19. века обележили су у хрватској књижевности значајни ствараоци: Еуген Kумичић, Вјенеслав Новак, Љуба Бабић-Ђалски, Тома Маретић, Фердо Шишић и други, са којима ће се Цвијановић упознати и дружити.

Светислав Б. Цвијановић је умро 21. маја 1961.