Лист за забаву, поуку и књижевност, који је излазио у Сремски Карловцима 18. јула 1895 до 30. јуна 1914. До краја 1911. године излази четири пута месечно, а од 1911. године два пута месечно.Власник и уредник лист био је Павле Марковић Адамов од 1895. године до 1907. године. Уредници су након њега били и Милан Будисављевић, Драгутин Илић и Душан Котур.

Рођен је у селу Црна Бара код Богатића у свештеничкој породици, 28. октобра 1840. године. Школовао се у Богатићу и у Београду. Студирао је право на Лицеју (1859-1862), и као државни питомац боравио је у Кијеву и Москви гдје је студирао словенску филологију историју и историју књижевности (1862-1865). По повратку у Србију 1865 службовао је као писар Окружног суда у Ваљеву и потом писар Апелационог суда у Београду, а већ 1866. именован је за секретара Трговинског суда у Београду. Од 1870 је професор српског језика и историје српске књижевности у београдској гимназији. Исте године примљен је за члана Српског ученог друштва. Од 1873. до 1876. био је професор и управник II одељења Београдске богословије где су се школовали ђаци из Старе Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Од 1881 до 1890 био је професор историје Срба и директор ниже гимназије у Лесковцу, а 1890-1891. био је професор и управник Богословско-учитељске школе као и вечерње школе Друштва Св. Саве. Пензионисан је 1893. године.
Током Српско-турских ратова 1876-1878. командовао је добровољачким одредима и добио чин почасног капетана I класе.
Још током студија почео је да се бави проблемима положаја Срба у Османском царству и утицајем бугарске пропаганде о чему објављује неколико чланака у листу Световид. Активно се бавио овим проблемима и као члан Одбора за школе и учитеље у Старој Србији, Македонији и Босни и Херцеговини гдје ради на отварању српских школа у Турској. Током 1881. године активно је сарађивао са српским устаницима у околини Куманова, Прилепа, Кратова и других мјеста. Настојао је да заинтересује српску владу за активније вођење националне политике у Старој Србији и у том циљу је поднео неколико елабората Министарству спољних послова (1883; 1886).
Објављивао је и радове из историје и књижевности српског народа и то у часописима Световид, Српство, Црквени гласник, као и у Гласнику СУД. Објавио је збирку песама "Песме и обичаји укупног народе србског" у три тома (1869, 1870, 1875) као и "Путопис дела - праве- старе Србије" такође у три тома (1871, 1872, 1877). Објавио је и историју српског народа "Одломци историје Срба и српских - југославенских земаља у Турској и Аустрији" у два тома (1875). Израдио је и етнографску карту распростирања српског народа "Историјско-етнографско-географска мапа Срба и српских (југославенских) земаља у Турској и Аустрији" (1873). Иако су ови радови имали значајан утицај на читалачку публику, наишли су на оштре критике стручне јавности.
За свој рад Милош С. Милојевић одликован је низом одликовања: Таковски крст, Орден белог орла, Орден Св. Саве, Златном и Сребрном медаљом за храброст.
Преминуо је у Београду 07. јула 1897. године.