Хрватски књижевник. Учитељску школу завршио у Арбанасима 1892. Био је учитељ у Хрвацама (1892–1900) и Дицму (1901–09), а затим до пензионисања 1927. наставник у уметничко-обртној школи у Сплиту. Год. 1929. преселио се у Загреб. Након неколико педагошких расправа и једног белетристичког покушаја (Мјесец дана на војничким вјежбама, 1903), привукао је пажњу критике недовршеном приповетком Мркодол (1905). У својим приповеткама задржао се на традиционалним супротностима између села и града, страног и домаћег, старог и новога доба те идеализовао патријархалне животне облике. Новелистичке радове сабрао је у збиркама Мркодол (1909), Ђердан (1914), Са Крке и са Цетине (1930). Посмртно му је објављена збирка Посмртне новеле (1936). Све приповетке садрже ненаметљив састав социјалних мотивација, у епским сликама масовних призора подједнако као и у приказу »унутарњег туђинства«, пораза неотпорна и преосјетљива појединца. Шимуновић тражи решења управо на проблему односа природе и »лацмана«. Из осећања властите отуђености и усамљености Шимуновић долази до спознаје, делимично и под утјецајем Ф. М. Достојевског, о разломљености и подвојености властите особе, физичке и психичке. У другој фази јаче наглашава социјалну мотивацију и непријепорност патријархалнога начина живота. Најзначајније приповетке су Муљика (1906), затим Дуга (1907) и Алкар (1908). Написао је и два романа: Туђинац (1911) и Породица Винчић (1923). Аутор је аутобиографских проза Млади дани (1919) и Младост (1921).