Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.

Сликар. Унук Ивана Константиновича Ајвазовског, који му је дао прве часове цртања. Године 1900. дипломирао је на Правном факултету Универзитета Новоросијск у Одеси. Следеће године одлази у Минхен где је студирао на Академији уметности у Минхену. Студирао и у Дрездену и Паризу. Путовао кроз Европу. Сликао је морске пејзаже, настављајући традицију свог деде. Радио је углавном са акварелима и уљима, сепијом, гвашама, гравурама. Године 1904-1905, сликао је руско-јапански рат. Деведесетих година 19. века живео је са својом породицом у Санкт Петербургу и на имању код Теодосије на Криму. Намеравао је да направи уметничку галерију у Одеси.
Учествовао на изложбама у Одеси, Санкт Петербуру и другде. Члан Удружења ликовних уметника.
Био је номинован за академика, али избори нису одржани због револуције. 1917-1919. Живео је у Одеси. У јануару 1920. емигрирао је са својом породицом преко Цариграда и Солуна у Краљевину СХС. Живео је у Дубровнику. Личне изложбе одржане су у Загребу (1920, 1921, 1922, 1923, 1926, 1929, 1935, 1936, 1938), Осијеку (1923), Суботици (1924), Београду (1924, 1933, 1936), Букурешту (1926), Риму (1928) и Паризу (Г1929). Био је члан Друштва руских уметника у Паризу (1928-1929). Учествовао је на изложби Друштва руских уметника у Краљевини Савеза уметника (1928) и Великој изложби руске уметности у Београду (1930).