Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.

Професор економије и политичар, председник Друштва народа 1926-27.
Студирао је право и докторирао на Сорбони. Био је универзитетски професор и више пута министар у Краљевини Југославији, као члан Народне радикалне странке. Током Другог светског рата, био је члан југословенске избегличке владе као министар спољних послова. За време рата је подржавао покрет Драгољуба Михаиловића. После рата је на Београдском процесу је у одсудсву осуђен на 8 година робије. Нинчић је умро у егзилу у Швајцарској 1949. Српски суд је 2006. године поништио пресуду из 1946.
Син Арона (1845—1906) и Пауле. Његов отац Арон био је министар правде 1895—1896. године и сенатор 1903. године. Момчило Нинчић завршио је основну школу у родном граду, а гимназију у Београду. Студирао је права и стекао докторат у Паризу. Био је професор универзитета (од 1902), а затим министар финансија (у неколико наврата у периоду 1915—1919), грађевина, просвете, правде, трговине и индустрије и, најдуже, иностраних дела. Бавио се и економском историјом. Главна дела: О порезу на приход, с погледом на наше законодавство (1901), Систем непосредних пореза у Србији (1903), Историја аграрно-правних односа српских тежака под Турцима (1920).
Приликом проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. био је један од шест чланова одбора, као представник Владе Краљевине Србије, који је требало да утврди начин како да се уједињење прогласи. Представници Владе Србије били су још и Стојан Протић и Љубомир Јовановић, а представници Народног вијећа Анте Павелић, Светозар Прибићевић и Јосип Смодлака. Момчило Нинчић је изабран за првог министра финансија Краљевине СХС у концентрационој влади Стојана Протићa. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1937. године.
После војног пуча којим је оборена влада Драгише Цветковића због приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, Душан Симовић је образовао владу од истакнутих представника свих значајних политичких странака, доделивши Нинчића ресор министра спољних послова. Нинчић је био у групи политичара који су хтели да Југославија испуни обавезе преузете ступањем у Тројни пакт очекујући да ће на тај начин сачувати мир и територијални интегритет земље. Нинчић је по Симовићевим налогу имао задатак да објашњава представницима сила Осовине да се војним пучем спољнополитичка оријентација Југославије не мења и да ће она остати неутрална и у пријатељским односима са силама Осовине. Тако се 30. марта срео са немачким послаником Виктором фон Хереном коме је предао ноту југословенске владе на коју Немци нису никада одговорили.
Суђено му је 1946. у Београду и одузета му је част и достојанство. Преминуо је 23. децембра 1949. године у Лозани у емиграцији. Рехабилитован је одлуком Окружног суда у Београду 2006. године.