Јединица Р 699/I/24/6/5 - Писмо Николаја Теофиловича Мајендорфа и Бориса Ивановича Обраскова председнику Арбитражног суда

Подручје идентификације

Сигнатура

Р 699/I/24/6/5

Наслов

Писмо Николаја Теофиловича Мајендорфа и Бориса Ивановича Обраскова председнику Арбитражног суда

Датум(и)

  • 1934-12-28 (Стварање)

Ниво описа

Јединица

Обим и носач записа

2 листа; 34х21 cm

Подручје контекста

Назив/Име ствараоца архивске грађе

(1887-1969)

Биографија

Барон, пуковник, учесник Првог и Другог светског рата, као и грађанског рата у Русији. У емиграцији сликар - иконописац. Његова породица припада племству прибалтичких Немаца. Образовао се у војним академијама и 1913. године постаје потпоручник и с тим чином ступа у Први светски рат. Током грађанског рата бори се на страни "белих" и 1919 постаје артиљеријски пуковник. Следеће 1920. године, преко Истанбула емигрира у Југославију. Члан је Удружења рускух официра и наставља своје уметничко школовање на Париској академији. У Другом светском рату се борио као официр Руског заштитног корпуса на страни Немачке. По завршетку рата емигира у Салцбург где и умире. У Југославији је иконописао многе цркве и манастире, а најзначајнији су његови радови у Црквама на Опленцу и Дедињу. После Другог светског рата је иконописао руске цркве у Бриселу и Салцбургу.

Назив/Име ствараоца архивске грађе

(1887-1971)

Биографија

Сликар. После Октобарске револуције емигрирао у Југославију. Живео најпре у Велесу (данас у Македонији), а од 1930. године у Београду. Од 1922 до 1927. је са групом руских уметника копирао фреске у српским средњовековним манастирима и црквама. Од децембра 1931. до јануара 1932. године је осликавао Цркву на Опленцу, током 1934. Цркву на Дедињу, а 1938. цркву Св. Саве на Врачару.

Назив/Име ствараоца архивске грађе

(1864-1939)

Биографија

Један од најзначајнијих архитеката који је својим стваралаштвом, како у области архитектуре и урбанизма, тако и у области ентеријера и примењене уметности оставио значајан траг у изгледу Београда, али и бројних градова и варошица широм Србије. Најзначајнији је представник академског историзма у српској међуратној архитектури.
Студије сликарства, вајарства и архитектуре завршио је на Московском уметничком училишту 1885. године. У звање градског архитекте на Јалти на Криму постављен је 1888. и на тој дужности је био све до 1899. године. Градио је репрезентативне објекте за племство и културну елиту, реконструисао историјске грађевине, саградио Женску гимназију. На Јалти је изградио дворац. „Ливадија“, летњиковац цара Николаја I, 1911. године, након чега постаје „архитекта руског царског двора“. Две године касније добио је титулу „академик архитектуре“ петроградске Академије уметности. У таласу руских емиграната који су своју домовину напустили након Октобарске револуције 1917. године, емигрира 1919. године у Галипоље и на Малту, а затим на позив управе Савеза руских инжењера и техничара у Краљевини СХС после тридесет година плодног рада, долази у Београд 1922. године. Краснов се врло брзо укључио у савремене токове српске архитектуре, запослио се у Архитектонском одељењу Министарства грађевина, где је радио у звању контрактуалног инжењера, грађевинског инспектора и руководиоца Одсека за монументалне грађевине и споменике, испољавајући своје високо стваралачко умеће и користећи га за изградњу престонице своје нове домовине, која га је свесрдно прихватила, и убрзо постаје цењени државни и дворски архитекта. У периоду од 1923. до 1939. године радио је на пројектовању, грађењу, довршавању, адаптацији и украшавању најзначајнијих државних здања, многобројних профаних зграда, црква и спомен – обележја, бавио се сликарством и дизајнирањем намештаја. Ауторским третманом хералдичке декорације на фасадама својих објеката обележио је читаво једно раздобље српске архитектуре. Током непуне две деценије колико је стварао у Краљевини Југославији оставио изузетно вредан архитектонски опус. Његов први рад у Министарству грађевина било је уређење Кур-салона у Бањи Ковиљачи, затим Реконструкцију Његошеве заветне цркве на Ловћену урадио је, по жељи краља Александра Карађорђевића, у периоду 1923-1925. године. Унутрашње уређење цркве св. Ђорђа на Опленцу извео је у периоду од 1924. до 1932. године. Израдио је нацрте за кандила, полијелеје, лустере, прстенове за намештање застава, фењере у цркви и крипти, нацрте за врата, делове мермерног намештаја и остали покретни инвентар. Целокупан декор цркве усклађен је са програмом мозаика у храму, и сви радови у опленачкој цркви изведени су у академизованом српско-византијском стилу. Камени иконостас и престоли из цркве Св. Ђорђа на Опленцу, данас се налазе у цркви Св. Александра Невског у Београду. 3амак политичара Алексе Савића на Хисару код Прокупља урадио је у сарадњи са архитектом Министарства грађевина Драгутином Маслаћем, 1928. године., луксузна вила изведена је у духу романтичарског историзма. Његово дело је и Банска палата на Цетињу, коју је урадио у сарадњи са архитектом Радмилом Јеврић, подигнута 1932. године и изведена у облику масивног издуженог блока са три унутрашња дворишта, представља репрезентативну палату у центру Цетиња. Иконостас нове капеле на војничком гробљу у Скопљу, изграђене према пројектима руског неимара Хоменка, извео је од оникса у академизованом српско-византијском стилу, 1932. године. На главном градском тргу у Власотинцу током 1931—32. године подигао је спомен-чесму палим родољубима у Ослободилачким ратовима Србије 1912-1918. На гробљу српских ратника на солунском Зејтинлику у периоду од 1933. до 1936. године према пројекту Николаја Краснова и архитекте Александра Васића гробови су обележени истоветним мермерним надгробним споменицима у форми крста и распоређени у десет гробних парцела. На гробљу је подигнута костурница према Васићевом пројекту из 1926, који је накнадно разрадио Краснов. Осим што је утицао на спољни изглед костурнице дајући јој изглед строге и затворене целине, извео је и нацрте архитектонске пластике у ентеријеру, декоративни пресек куполе, извршио распоред икона над улазом и одредио облик полијелеја. Красновљево последње дело је спомен-костурница на острву Виду у Грчкој из 1938-1939. године. Најзначајније објекте подигао је у српској престоници, који и данас својом архитектуром представљају најрепрезентативнији грађевински фонд настао у периоду између два светска рата: Обнова цркве Ружице (старог војничког храма) на Београдској тврђави 1924. године; две бронзане скулптуре српских ратника, које се налазе испред улаза у цркву, такође су његов рад; Аутор је дозиданог спрата на Палати Министарства финансија Краљевине Југославије 1938. године (у згради смештена Влада Републике Србије); Палата Министарства шума и руда и Министарства пољопривреде и вода (данас Министарство иностраних послова Републике Србије); Архив Србије 1928. године; Пројекте позоришта Мањеж, односно адаптацију некадашње Кавалеријске јашионице из 1860. године за потребе позоришта, Краснов је израдио 1927. године (данас Југословенско драмско позориште); Мост краља Александра I 1931. године; Пројекте за ентеријера Старог двора на Дедињу, уређење парка, сву декоративну пластику на фасадама, колонаде између двора и капеле радили су Никола Краснов и инжењер Сергеј Смирнов. Ентеријер је изведен у периоду од 1929. до 1934. године према пројекту Краснова; Доградњу зграде Државног савета на углу улица Кнеза Милоша и Адмирала Гепрата извео је 1929. године. Данас је у овој згради смештено Министарство финансија Републике Србије; Дом Народне скупштине почео је да се гради 1907, а завршен је 1936. године према пројектима архитеката Јована и Павла Илкића. Пројекти унутрашњег уређења, намештаја, врата и прозора, лустера, штуко декорација, израда завршних пројеката детаља фасада као и обликовање декоративне ограде палате, хералдичких знамења, постамента јарбола за заставу поверени су Николају Краснову.

Историјат фонда

Подручје садржаја и структуре

Оквир и садржај

Допис председнику Арбитражног суда (Николају Краснову) да ће потписани прихватити одлуку тог Суда.

Вредновање, излучивање и рокови чувања

Чување је неограничено и не планира се излучивање.

Допуне

Не очекују се допуне.

Систем сређивања

Подручје услова приступа и коришћења

Услови приступа

Грађа је доступна искључиво у читаоници Посебних фондова Народне библиотеке Србије.

Услови умножавања

У складу са Правилником о коришћењу библиотечке грађе Народне библиотеке Србије.

Језик грађе

  • Руски

Писмо грађе

  • Ћирилица

Напомене о језику и писму

Физичке особине и технички захтеви

Информативна средства

Подручје сродне грађе

Постојање и локације оригинала

Постојање и локације копија

Сродне јединице описа

Сродни описи

Подручје напомена

Напомена

Два примерка - оригинал куцан на машини и индиго копија.

Алтернативни идентификатор(и)

Приступне тачке

Предметне приступне тачке

Приступне тачке места

Приступне тачке назива/имена

Приступна тачка жанра

Идентификатор описа

Идентификатор установе

Правила и/или прописи употребљени

Извори

Подручје улазног инвентара

Повезане теме

Повезани људи и организације

Повезани жанрови

Повезана места