Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.

Епископ Вашингтонски и Флоридски Руске православне заграничне цркве (од 1986. године - у пензији). Аутор више радова црквене канонске и историјске природе. Критичар комунистичког режима у СССР-у и Московској патријаршији. Син пуковника грофа Павла Михајловича Грабеа.
Године 1920. он и његови родитељи су емигрирали у Цариград, затим у Београд. Од августа 1931. године био је секретар Архијерејског синода Руске православне заграничне цркве у Сремском Карловцима. Године 1944. преселио се у Немачку, у Карлсбад. Следеће године је заређен за свештеника; од 1947, протојереј. Године 1951. заједно са митрополитом Анастазијем (Грибановским) сели се у Њујорк; од 1960. године, протопрезбитар, ректор, затим кључар Синодалне цркве знака Мајке Божје у Њујорку., САД. Од 1932. до 1946. и од 1951. до 1967. године - уредник часописа "Црквени живот", орган Архијерејског синода Руске православне заграничне цркве. Године 1979. рукоположен за епископа Менхетнског, а од 1981. епископ Вашингтонски и Флоридски.