Јединица Р 699/II/1/42/2 - Писмо Сергеја Смирнова Владимиру Алексејевичу Мошину

Подручје идентификације

Сигнатура

Р 699/II/1/42/2

Наслов

Писмо Сергеја Смирнова Владимиру Алексејевичу Мошину

Датум(и)

  • 1940-01-28 (Стварање)
  • јулијански календар 1940-01-15 (Стварање)

Ниво описа

Јединица

Обим и носач записа

1 лист; 29х23 cm

Подручје контекста

Назив/Име ствараоца архивске грађе

(1877-1958)

Биографија

Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.

Назив/Име ствараоца архивске грађе

(1894-1987)

Биографија

Руски историчар и свештеник Руске православне цркве који је највећи део живота провео у Југославији. Школовао се у Петрограду где је започео студије на историјско-филолошком факултету које је због ратних дешавања мора да настави у Кијеву али ни ту није усео да их доврши јер је избила Револуција. У Краљевину СХС стигао је 1921. године и десет година је радио као професор гимназије у Копривници. Дипломирао је у Београду 1922. а докторирао у Загребу 1928. године са тезом „Норманска колонизација у Источној Европи“. Доцент је постао на Филозофском факултету у Скопљу за област византологије а већ идуће године на исти положај са истим звањем је постављен на Универзитету у Београду. На овом положају је остао све до 1939. године. Био је члан Одбора за издавање грчких извора за историју Српске краљевске академије. У том својству је сваке године или сам или заједно са Александром Соловјевом или Георгијем Острогорским радио у светогорским манастирима. Почетак Другог светског рата у Југославији омео је његов избор за ванредног професора византологије на Универзитету у Скопљу. Због тога се вратио у Београд где је јула 1942. године пензионисан. До краја рата је остао у Београду где је служио у руској цркви Свете Тројице и предавао је историју у руско-српској гимназији. Изабран је 1947. за сарадника Историјског института САНУ а истовремено је постављен за директора Архива ЈАЗУ а потом за вршиоца дужности управника Хисторијског института ЈАЗУ у чији је састав архив био укључен. После одласка у пензију био је члан Археографске комисије при Министарству културе СР Србије 81959—1961) а после тога руководио је тада основаним археографским одељењем Народне библиотеке у Београду. Ту му је главни задатак било организовање систематског описивања словенских рукописа у Србији и осталим републикама СФРЈ. Од 1964. до 1966. био је редовни хонорарни професор на Групи за библиотекарство филолошког факултета док је између 1966. и 1967. држао курсеве из словенске палеографије, историје илуминације, повеза и водених знакова на Филозофском факултету у Београду. Од 1967. руководио је радом на описивању рукописа Македоније и био је редактор едиције „Споменици за средњовековната и поновата историја на Македонија I—IV“. Од 1969. до 1975. био је редовни хонорарни професор на Филозофском факултету у Скопљу. Био је члан бројних научних друштава и добитник многих награда за свој научни рад.
Главна интересовања Владимира Мошина била су славистика и византологија и у обе ове области дао је велики допринос како у српским и југословенским тако и у светским оквирима. Изучавао је византијске изворе значајне за српску средњовековну историју а резултат тог рада било је издање „Грчке повеље српских владара“ које је заједно са Александром Соловјевом издао 1936. године. Направио је више издања аката светогорских манастира („Акти братског сабора из Хиландара“, 1940).
Доста је радио у области српске и византијске дипломатике где је у већем броју мањих прилога решавао различите проблеме углавном у вези са датирањем појединих повеља. Резултат његовом рада на светгорским актима били су и просопографски прилози посвећени значајнијим Хиландарцима („Хиландарац Калиник, српски дипломата 14. века“, 1940; „Хиландарски игумани средњег века“, заједно са Миодрагом Пурковићем, 1940). Бавио се и историјом доласка руских монаха на Атос као и питањима око оснивања и развоја њиховог манастира.
Још 1919. године у Кијеву радио је на пописивању старог рукописног материјала. Своје рано интересовање за ову врсту извора наставио је да развија после 1947. када се посветио систематском проучавању рукописа, преносећи своје широка знања на млађе сараднике. Организовао је рад на описивању рукописа у Београду, Загребу и Скопљу. Најпре је описао рукописе архива ЈАЗУ „Ćirilski rukopisi Jugoslovenske akademije I—II“ (1952, 1955), радећи у исто време на издавању и других значајних текстова (Душановог законика и Летописа попа Дукљанина између осталих). У више студија је систематски обрађивао поједине елементе рукописа као што су водени знак и орнамент. Описивао је рукописе из готово свих рукописних збирки СФРЈ (манастир Грачаница, Пећка патријаршија, манастир Никољац код Бијелог Поља, збирка Повијесног музеја Хрватске, Копитарева збирка словенских рукописа у Љубљани).

Историјат фонда

Подручје садржаја и структуре

Оквир и садржај

Спомиње се Г.А. Острогорски.

Вредновање, излучивање и рокови чувања

Чување је неограничено и не планира се излучивање.

Допуне

Не очекују се допуне.

Систем сређивања

Подручје услова приступа и коришћења

Услови приступа

Грађа је доступна искључиво у читаоници Посебних фондова Народне библиотеке Србије.

Услови умножавања

У складу са Правилником о коришћењу библиотечке грађе Народне библиотеке Србије.

Језик грађе

  • Руски

Писмо грађе

  • Ћирилица

Напомене о језику и писму

Физичке особине и технички захтеви

Информативна средства

Подручје сродне грађе

Постојање и локације оригинала

Постојање и локације копија

Сродне јединице описа

Сродни описи

Подручје напомена

Алтернативни идентификатор(и)

Приступне тачке

Предметне приступне тачке

Приступне тачке места

Приступне тачке назива/имена

Приступна тачка жанра

Идентификатор описа

Идентификатор установе

Правила и/или прописи употребљени

Извори

Подручје улазног инвентара

Повезане теме

Повезани људи и организације

Повезани жанрови

Повезана места