Zone d'identification
Cote
Р 699/II/2/2/12
Titre
Писмо Сергеја Смирнова Јелени Карађорђевић
Date(s)
- 1935-06-12 (Production)
Niveau de description
Pièce
Étendue matérielle et support
2 листа; 30х21 cm
Zone du contexte
Nom du producteur
(1877-1958)
Notice biographique
Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.
Nom du producteur
(1884-1962)
Notice biographique
Ћерка краља Петра I и Зорке, кћери црногорског краља и старија сестра принчева Ђорђа и Александра, каснијег краља Александра I. Јелена била је сестричина Анастасије Петровић, супруге великог кнеза Николаја Николајевича Млађег, унука цара Николаја I, и Милице Петровић, супруге великог кнеза Петра Николајевича, исто унука Николаја I; обе су упознале Распућина са царицом Александром. Јелена се удала за принца Ивана Константиновича и била је позната као принцеза Јелена Петровна.
После ране смрти њене мајке Зорке одрасла је већином код њених тетака Анастасије и Милице. Ишла је у интернат манастира Смолни. Постала је добра пријатељица велике кнегиње Олге, најстарије ћерке цара Николаја II. При једном посетом њене тетке Јелене Петровић, супруге италијанског краља Виктора Емануела III, упознала је Ивана Константиновича, за ког се верила и удала 1911. године. Јелена је студирала медицину на универзитету у Санкт Петербургу, све док није родила њено прво дете, сина Всеволда Ивановича. Годину дана касније, 1915, родила је ћерку Јекатарину Ивановну.
У фебруару 1917. године настала је у Русији привремена влада под кнезом Григорија Лавова. Цар Николај II дао је оставку, затим су бољшевици преузели власт након Октобарске револуције. Јеленин супруг, велики кнез Иван, прогнан је од бољшевика прво у Киров, затим у Јекатеринбург и најзад у Алапајевск. Јелена је пратила свог супруга, који је заједно са Јелисаветом Фјодоровном, Константином Константиновичем и Игором Константиновичем убијен од стране бољшевика. Њихова тела бачена су у један рудник и тек неколико месеци касније сахрањена су на једном православном гробљу у Пекингу (гробље уништено је касније у доба кинеске културне револуције).
Пре своје смрти Иван је замолио Јелену да се врати њиховој деци која су била код Јеленине заове. На путу бољшевици су заробили Јелену. У октобру 1918 шведске дипломате су добили дозволу да приме у Шведску Јеленину заову са њеном и Јеленином децом. Јелена је даље остала заробљена, све док је нису пронашли норвешки дипломати. Пребачена је у Кремљ да би 1919. добила дозволу да отпутује за Шведску. Јелена се са децом преселила у Ницу у Француској где је остала до краја живота. Није се више удавала.
После ране смрти њене мајке Зорке одрасла је већином код њених тетака Анастасије и Милице. Ишла је у интернат манастира Смолни. Постала је добра пријатељица велике кнегиње Олге, најстарије ћерке цара Николаја II. При једном посетом њене тетке Јелене Петровић, супруге италијанског краља Виктора Емануела III, упознала је Ивана Константиновича, за ког се верила и удала 1911. године. Јелена је студирала медицину на универзитету у Санкт Петербургу, све док није родила њено прво дете, сина Всеволда Ивановича. Годину дана касније, 1915, родила је ћерку Јекатарину Ивановну.
У фебруару 1917. године настала је у Русији привремена влада под кнезом Григорија Лавова. Цар Николај II дао је оставку, затим су бољшевици преузели власт након Октобарске револуције. Јеленин супруг, велики кнез Иван, прогнан је од бољшевика прво у Киров, затим у Јекатеринбург и најзад у Алапајевск. Јелена је пратила свог супруга, који је заједно са Јелисаветом Фјодоровном, Константином Константиновичем и Игором Константиновичем убијен од стране бољшевика. Њихова тела бачена су у један рудник и тек неколико месеци касније сахрањена су на једном православном гробљу у Пекингу (гробље уништено је касније у доба кинеске културне револуције).
Пре своје смрти Иван је замолио Јелену да се врати њиховој деци која су била код Јеленине заове. На путу бољшевици су заробили Јелену. У октобру 1918 шведске дипломате су добили дозволу да приме у Шведску Јеленину заову са њеном и Јеленином децом. Јелена је даље остала заробљена, све док је нису пронашли норвешки дипломати. Пребачена је у Кремљ да би 1919. добила дозволу да отпутује за Шведску. Јелена се са децом преселила у Ницу у Француској где је остала до краја живота. Није се више удавала.
Histoire archivistique
Zone du contenu et de la structure
Portée et contenu
Штрандман је скупио 8.000 динара. Посета Филипу Андрејевичу Маљавину, познатом уметнику. (Штрандман собрал 8000 динаров. Посещение Малявина Филиппа Андреевича, известного художника).
Évaluation, élimination et calendrier de conservation
Чување је неограничено и не планира се излучивање.
Accroissements
Не очекују се допуне.
Mode de classement
Zone des conditions d'accès et d'utilisation
Conditions d’accès
Грађа је доступна искључиво у читаоници Посебних фондова Народне библиотеке Србије.
Conditions de reproduction
У складу са Правилником о коришћењу библиотечке грађе Народне библиотеке Србије.
Langue des documents
- russe
Écriture des documents
- cyrillique
Notes sur la langue et l'écriture
Caractéristiques matérielle et contraintes techniques
Instruments de recherche
Zone des sources complémentaires
Existence et lieu de conservation des originaux
Existence et lieu de conservation des copies
Unités de description associées
Zone des notes
Identifiant(s) alternatif(s)
Mots-clés
Mots-clés - Sujets
Mots-clés - Noms
- Штрандман, Василий Николаевич (Sujet)
- Малявин, Филипп Андреевич (Sujet)