Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.

Генерал учесник Првог и грађанског светског рата рата син генерала Михаила Ивановича Драгомирова. Од 14. августа 1916. - командант 5. армије Северног фронта. Од 29. априла 1917. именован је за врховног команданта војске Северног фронта. После састанка одржаног 4. маја 1917. године у Зимском двору, где је генерал Драгомиров оштро коментарисао Декларацију о правима војног кадра, отпуштен је 1. јуна 1917. године, након чега је био на располагању Војном министру. Крајем 1917. отишао је у Дон. У Белој армији, био је други потпредседник Специјалног савета и помоћник врховног вође добровољачке војске, затим од октобра 1918. до септембра 1919. - као председник Специјалног савета. У лето 1919, он је водио разговоре у Паризу са владама адмирала Колчака и земаља Антанте о помоћи југу Русије. Од септембра до децембра 1919 - командант региона Кијев. У марту 1920. године био је председавајући Војног већа, састављен по налогу генерала А. И. Деникина. 1920-1924 у служби генерала Врангела. Евакуиран је из Севастопоља у Цариград, одакле се преселио у Србију, а 1931. у Француску. Године 1934. преселио се у Србију, а затим у Аустрију. Током Другог светског рата залагао се за подршку покрета генерала А. Власова, а почетком 1945. именован је за резерву званичника у штабу Руске ослободилачке војске.