Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.

Високи официр српске и дивизијски генерал Југословенске војске, учесник балканских ратова, Првог светског рата и Другог светског рата. Краљ Александар му је био венчани кум и кум троје деце. Истакнути члан организације Бела рука. Војну каријеру почео је као питомац 34. класе Ниже војне академије, а касније се школовао у 19. класи Више војне академије. У Балканским ратовима које је Краљевина Србија водила од 1912. до 1913. био је на дужности водник у Дунавском артиљеријском пуку, као командир вода и командир батерије. Током Првог светског рата обављао је од 1914. до 1917. дужност командира 3. батерије 1. дивизиона Дунавског артиљеријског пука. Од 1917-1920. био је ордонанс официр регента Александра, када је отишао на усавршавање у Француску. Стажирао је у Греноблу и Нансију током 1921. године. Исте године радио је као наставник Тактике на Нижој школи Војне академије. Од марта 1926. био је војни изасланик у Паризу. У периоду од априла 1927. до октобра 1934. обављао је дужност маршала Двора. На тој функцији био је и члан тајне организације Бела рука у којој је имао видан утицај на избор људи у војном и политичком врху земље. У чин капетана унапређен је 1912, мајора 1915, пуковника 1924, бригадног генерала 1929. и дивизијског генерала 1934 када је и пензионисан. Реактивиран током Априлског рата. По капитулацији 1941. године, одведен у заробљеништво у Немачку, одакле по завршетку Другог светског рата емигрира у Сједињене Државе. У Њујорку је био председник "Serbian Relief Committee".