Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.

Кнез, потомак Романових на мајчиној линији. Рођен је у породици кнеза Константина Александровича Багратион-Мукхранског (2. марта 1889. - 19. маја 1915.) и кнегиње Татјане Константиновне (23. јануар 1890. - 28. август 1979.). На очинској страни припадао је бочној линији куће Багратион, која је владала Грузијом до 1801. године, по мајчинској линији унук великог војводе Константина Константиновича и велике војвоткиње Елизабете Мавријејев. Тејмуразов отац је умро на фронту 19. маја 1915. године. После револуције породица је отишла у Швајцарску, а затим у Југославију. Године 1927. у Белој Цркви у Југославији почиње школовање у кадетском корпусу. По завршетку корпуса 1932. године, Тејмураз је наставио школовање на Војној академији, након што је дипломирао од чега је одслужио десет година у гардијској коњици артиљеријског пука југословенске војске. Учествовао у Другом светском рату против Немачке, након рата емигрирао у САД. Радио је на разним позицијама у посланствима Краљевине Југославије у Паризу, Лондону, Женеви. Године 1949., на предлог грофице Алекандре Лвовне, Толстој се прикључио управи Фондације Толстој, први је био њен представник у Бејруту, а од 1985. њен председник. У исто време, 20 година био је председник америчке добротворне организације “КЕР” и члан управног одбора Америчког савета за добровољну помоћ, као и један од оснивача Интеракција, организације која обједињује 100 различитих агенција за помоћ. Председник Синода Руске заграничне цркве. Председник палестинског друштва. Учествовао у стварању Конгреса руских Американаца.