Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.

Коњички официр и публициста. Право име Пјотр Никифорович. У емиграцији као књижевни псеудоним, узео је име своје куме Е. А. Шчабељски-Борк, а такође је променио свој патроним у „хармоничније“. По дипломирању гимназије Таганрогу гимназији 1911. године, уписао се на правни факултет Универзитета у Харкову. Учесник Првог светског рата у коме је рањен. До 1917. године био је у крајње десничарским организацијама као што су Савез руског народа и Савез арханђела Михаила. Након фебруарске револуције напустио је војску. После Октобарске револуције, у новембру 1917, ухапшен је заједно са В. М. Пуришкевичем, Ф. В. Винбергом, Н. О. Графом, као члан "монархијске организације В. М. Пуришкевича". Петроградски револуционарни суд га је 3. јануара 1918. године осудио је на принудни рад у трајањну од девет месеци. Амнестиран је 1. маја 1918. поводом дана "међународне пролетерске солидарности". У затвору се сусрео са Ф.Винбергом, са којим је касније сарађивао у емиграцији. Након ослобођења отишао је у Кијев, а крајем 1918. емигрирао је у Немачку. У Берлину је заједно са Винбергом издавао часопис "Луч света" (Зрак светлости). 28. марта 1922. одржано је предавање П. Н. Милјукова у Берлинској филхармонији. После завршетка предавања, Шчабељски-Борк (који је Милиукова осудио на погубљење због клеветања царице), пуцао је на њега из пиштоља. Како је истакао током истраге, прво је пуцао из једног пиштоља, а кад му је нестало муниције, пуцао је из другог. Тачан број хитаца које је испалио није познат. Повређено је 9 људи, али Милјуков није повређен, а убијен је В. Д. Набоков. Осуђен је од стране немачког суда на 12 година затвора, али већ 1. марта 1927. пуштен је под амнестијом. Након што су нацисти дошли на власт, био је заузет стварањем нацистичких група међу руским емигрантима. Постао је генерални секретар Дирекције за руску емиграцију у Берлину. После Другог светског рата емигрирао је у Аргентину.