• Davičo, Oskar

• Oketa
• Vlado Barbulović
• S. Nikolić
• O. Davidović

Потиче из јеврејске трговачке породице. Отац Никола (Нисим), мајка Рахела (Раша), рођена Коен. Основну школу и гимназију завршио је у Шапцу и Београду. На Сорбони је студирао романистику две године (1926-1928), а дипломирао је на групи за француски језик и кнјижевност Филозофског факултета у Београду (1930). Као професор, радио је у Шибенику и Бихаћу, где се 1931. прикључио КПЈ. Ухапшен је годину дана касније због илегалног партијског рада. Пет година затвора издржао је у Сремској Митровици и Лепоглави. У то време, писао је робијашку лирику, једину у српској књижевности XX века. По избијању Другог светског рата, отишао је у Сплит где је ухапшен и интерниран у италијански логор за Јевреје на Корчули, након чега је пребачен у Италију. Из логора у Ломбардији, успео је да побегне 1943. и да се пребаци на Вис, где се прикључио НОП-у. Постао је борац Прве пролетерске дивизије. Радио је од 1944. као новинар ТАНЈУГ-а. За "Борбу" је извештавао током 1945. са суђења ратним злочинцима у Нирнбергу. Као репортер "Гласа" боравио је 1946. на слободној територији Грчке, међу Маркосовим партизанима. Од 1947. живео је у Београду као професионални писац, изузев периода од 1979. до 1986. који је провео у Сарајеву.

У раном периоду стваралаштва, припадао је београдском надреалистичком кругу. Са Ђ. Јовановићем и Ђ. Костићем покренуо је часопис "Трагови" 1928. Са Ђ. Костићем штампао је 1929. надреалистичку плакету "Четири стране - и тако даље" чији је централни део манифест "Онанизам смрти". Са још једанаесторицом литерарних истомишљеника потписао је надреалистичку резолуцију која ће бити објављена у првом броју алманаха "Немогуће" (1930). У јануару 1931. заједно са Марком Ристићем и Душаном Матићем објавио је декларацију "Позиција надреализма", у којој припадници групе изјављују да су за социјалистичку револуцију. Исте године публиковао је с Матићем и Костићем брошуту "Положај надреализма у друштвеном процесу" и уредио и издао ревију "Надреализам данас и овде". По гашењу надреализма као поетичког правца (1932-1933), приклонио се покрету социјалне литературе.

Уочи рата, преводио је Томаса Мана и Михаила Шолохова. Био је члан редакција часописа "Нова мисао" (1953-1954), београдског "Дела", чији је један од покретача (1955) и сарајевског часописа "Даље", који је основао и као главни уредник водио од 1982. до 1988. Између два рата, прилоге је објављивао у "Нашој стварности", Животу и раду" и "Печату". Након Другог светског рата, сарађивао је у великом броју листова и часописа: "Политика", "Борба", "Књижевне новине", "Књижевност", "Сведочанства", "Нова мисао", "Дело", "НИН", "Комунист", "Телеграм", "Видици", "Поља" итд.

Испрва песник надреалистичког надахнућа ("Трагови", 1928; Анатомија, 1930), потом стваралац изразите социјалне ангажованости ("Песме", 1938; "Хана", 1939 и 1951; "Вишња за зидом", 1950), од педесетих година "вечни модернист" српске поезије ("Човеков човек", 1953; "Прочитани језик", 1972; "Митолошки зверињак смрти", 1987), Давичо је створио дело које тежи синтези поезије и револуције. О чему год да је певао, Давичо је градио опус као песму која ће на апсолутан начин остварити јединство политичког и естетског. Та песма почива на експерименту с лирском формом, на језичкој незаситости и бунту, на сликама жестоког еротичког набоја, бизарној асоцијативности, вербалном хумору, психичком аутоматизму.

Прози се окренуо као већ формирани уметник. Његови романи, у првом реду "Песма" (1952), затим пенталогија "Робије" ("Ћутње" и "Глади" 1963; "Тајне", 1964; "Бекства", 1966; "Завичаји", 1971), најзад "Господар заборава" (1980) представљају епски напор да се у романескној форми да историја југословенског комунистичког покрета између два рата, током и после Другог светског рата.

У поратном периоду, Давичо се афирмисао и као есејиста изразито модернистичких ставова ("Поезија и отпори", 1952; "Ритуали умирања језика", 1974), као путописац ("Међу Маркосовим партизанима", 1947; "Црно на бело", 1962), као филмски сценариста ("До победе", 1948; "Дечак Мита", са Р. Новаковићем, 1950; "Последњи дан", "Љубав у четири усне") и као полемичар памфлетист склон политичко-догматском обрачунавању са неистомишљеницима (М. Данојлић, Т. Младеновић, Е. Кош, М. Булатовић, П. Џаџић, П. Палавестра, Д. М. Јеремић, М. Марковић, Г. Петровић, Н. Милошевић).

• Српски

• Ћирилица