Историчар и политичар. Један је од зачетника критичке историографије у српској науци. Основну школу похађао је у родном месту Петници код Ваљева. Ниже разреде гимназије завршио је у Шапцу. Више разреде гимназије и Велику школу завршио је у Београду. Наста... »вничку активност започео је 1870. године као суплент у Неготину а две године касније прешао је у Крагујевац у учитељску школу. Када је ова школа премештена у Београд он је дошао заједно са њом. Брзо је постао члан Српског ученог друштва. Био је изузетно активан у готово свим ондашњим српским културним и научним установама. Био је председник Српске књижевне задруге. За академика га је именовао краљ Милан Обреновић 1887. а након пензионисања Пантелије Срећковића предавао је историју на Великој школи. Био је министар просвете у кабинету Стојана Новаковића између 1895. и 1897. године. Значајан је његов пројекат закона којим је Министарству просвете ускраћено право да поставља професоре на великој школи. У Српској краљевској академији био је секретар одсека за друштвене науке а затим је постао главни секретар. Постао је државни саветник 1912. године једногласном одлуком Народне скупштине. Учествовао је у два српско-турска рата (1876 — 1878) а у Првом балканском рату погинуо му је син јединац.
Први је српски нумизатичар. Сакупљао је старог новца и оставио је вредну нумизматичку збирку, која је сачувана. Његов први рад из области нумизматике је објављен 1878. године, а и његово уводно предавање на Великој школи је такође било из ове области. Писао је средњошколске уџбенике. Са Љубомиром Јовановићем је отпочео писање обимне историје српског народа али она није довршена. Сакупљао је и објављивао изворе. Истовремено са Ватрославом Јагићем објавио је Светостефанску хрисовуљу. Између ова два издања не постоје значајније разлике. Пажљиво је припремао за објављивање збирку светогорских повеља чије је исписе направио 1894. године. Ова збирка делимично је пропала у Првом светском рату. Део исписа које је направио издао је Стојан Новаковић у књизи Законски споменици српских држава средњег века. Највећи број његових расправа односи се на проблематику одвајања предања од поузданих извора. Као и Иларион Руварац одлучно је побијао истинитост легенде о убиству цара Уроша и о издаји Вука Бранковића. После објављивања ових радова уследила је жестока полемика са романтичарским историчарима, српским Пантелијом Срећковићем и руским Владимиром Качановским. Тек је Константин Јиречек завршио ову полемику доказујући документима из Дубровачког архива да је цар Урош надживео краља Вукашина Мрњавчевића. Студијом Вук Бранковић доказао је да овај српски великаш није издао кнеза Лазара на Косову пољу 1389. године. Користио је све, у том тренутку, расположиве изворе. Утицај традиције био је толико јак да је теорија о издаји Вука Бранковића нашла места и у уџбеницима. Због непоколебљивог става Љубомира Ковачевића су означавали као народног издајника иако је био велики патриота. Склон детаљу велику пажњу посвећивао је појединим питањима настојећи да установи научну истину тамо где се романтичарска историографија држала традиције. «