Ћоровић, Светозар – књижевник. Завршио је основну и трговачку школу у родном граду. Радећи уз оца у трговини, рано се посветио књижевном, културном, па и политичком деловању. Са Шантићем је покренуо књижевни часопис „Зора“ (1896); доцније је сарађивао и у... » политичким листовима. Као публициста био је доследан и жесток противник аустријске окупације БиХ. У време анексионе кризе избегао је у Италију. Вративши се, изабран је за народног посланика опозиције. За време Првог светског рата је најпре узет за таоца, потом интерниран, па мобилисан. Све то убрзало је опаку болест туберкулозу, која га је усмртила. Прве песме објавио је још као дечак у сомборском „Голубу“ и Змајевом „Невену“. Мада му је прва објављена књига била збирка атихова, Ћ. се у књижевности остварио првенствено као приповедач и романсијер. Лак на перу, објављивао је књигу за књигом, прихваћен на целокупном подручју српскохрватског језика. Припада за своје време већ помало традиционалном реалистичком методу, црпећи обилато књижевне садржаје из живота свог завичаја, препуног промена на преласку из турског патријархалног времена у европско капиталистичко друштво. Његово причање је лако и природно, скоро увек вешто компоновано, са много дијалога привлачних за читалачку публику, са добро одабраним мотивима, често анегдотског порекла, са радњом коју по правилу умешно и добро води. Но, причање му претежно остаје при површини збивања, доста схематизовано; мало када остварује дубље психолошке студије, чак ни у романима чија се фабула усредсређује на појединачне ликове какви су Мајчина султанија, Стојан Мутикаша, Јарани. Моралиста у добром смислу те речи, критичан је према животним околностима, па се успешно служи и хумором, понекад и сатиром усмереном против малограђанског духа чаршије. Као и његови другови Шантић, Дучић, Атанасије Шола и многи други национално и политички освешћени младићи Мостара, одушевљено је радио у певачко-просветном друштву „Гусле“ у чијој драмској секцији је већ 1889. почео да глуми, да би доцније остварио читав низ карактерних, посебно комичних улога у аматерском позоришту. Дуго је у Мостару по добру памћена његова улога Максима у Ђиди Ј. Веселиновића. Био је и драматург и лектор овог мостарског дилетантског позоришта. Његови рани драмски покушаји такође су везани за „Гусле“. Као шеснаестогодишњак написао је шалу у једном чину Љубомора, штампану у новосадском „Јавору“ 1891. Г. 1899. штампане су му Двије шаљиве игре: Поремећен план и Издаје се стан под кирију, претходно игране у друштву „Гусле“ 1887, односно 1889. Стана Ранковићева представљена је у Друштву 1901, а штампана 1900. За „Гусле“ је и преводио драмске текстове, посебно Чехова, али ти преводи нису сачувани. Рани период његовог повођења за Трифковићем убрзо је окончан; почео је да пише драме већих претензија и обима. Крвни мир је „слика из херцеговачког живота у 3 чина с пјевањем“, играна у београдском НП 1898. а штампана тек 1967. Ајиша, драма у три чина с певањем из 1907. изведена је исте г. у НП у Бгду, а штампана у издању Целокупних дела између два рата. Зулумћар је изведен 1911. у загребачком ХНК, 1912. у београдском НП, а штампан 1915. у Матици српској у Дубровнику. Као вихор, драма у четири чина, изведена је 1918. у ХНК у Згбу а штампана између два рста у Целокупним делима. Једночинкама је, ипак, био највише наклоњен. Из 1902. су три једночинке: Газда Јаков, неигран и нештампан, рукопис се чува у Рукописном одељењу Матице српске; Владика у Пољицама, слика из живота, играна у НП у Бгду 1903. и исте г. штампана у збирци У часовима одмора, I, као и једночинка Тутор, која је г. дана раније објављена и у часопису „Дубровник“. Он, слика у једном чину, играна је у НП у Бгду 1905, а штампана у часопису „Срђ“ 1904. Адембег, „слика у једном чину с пјевањем“, играна је у београдском НП 1905, а штампана у „Новој искри“ 1906. У истом часопису је 1907. објављена слика Птице у кавезу, коју је Ћ. послао београдском НП, али није стављена на репертоар. Повратак, драма у једном чину, представљена је у Бгду 1912, али није штампана, тако да је данас изгубљена. Наше позориште. Једна успомена, драма у једном чину, изведена је у НП у Бгду 1914, а штампана у Целокупним делима између два рата. Једночинка Сусрет никада није ни штампана ни изведена, али се данас чува у рукопису у ЈАЗУ. Низбрдица се сачувала као недовршен рукопис у НП у Мостару. Почетак драме у три чина У мраку штампао је „Српски књижевни гласник“ 1909, остало је изгубљено. Сасвим је изгубљена драма Ђерзелез Алија, написана за муслиманско културно друштво у Мостару, као и Заљубљени пјесник из 1896, чији рукопис је Ћ. послао СНП, а оно га није ни извело ни сачувало. У литератури о Ћ. помиње се и драма Покајница, о којој се сем наслова не зна ништа. Написао је и позоришну игру у једном чину Због крчага, штампану у публикацији „Споменак“ 1894. Мада су неке од њих биле веома популарне, а нарочито Зулумћар, Ћ. драме нису стекле висок глас у историји српске драмске књижевности јер су, мада веома игриве, пуне патетике, наглашено романтичне атмосфере, са ликовима недовољно психолошки продубљеним. Ипак, ваља рећи да је за позоришни репертоар на почетку XIX века Ћ. драмско дело било велика добит; он је један од често играних аутора и у НП у Бгду (10 наслова) и у ХНК у Згбу (5 наслова), а касније и у НП у Сарајеву (5 наслова). После Другог светског рата његове драме су махом препуштене дилетантској сцени, а професионална позоришта су их ретко стављала на репертоар. Према Ћ. драми Зулумћар начињена је музичка драма у три чина са музиком Петра Крстића, изведена у београдском НП 1927. Драматизацију његових романа У ћелијама начинио је Јосип Лешић за НП у Сарајеву (1967). По мотивима његових дела драматург Милисав Маринковић и редитељ Милош Лазин уприличили су веома успешну, нестереотипну представу Мајчина Султанија Светозара Ћоровића, коју је НП Мостар ставило на репертоар 1981. и с њом побрало југословенска признања. По Ћ. делима изведене су успешне представе Стојан Мутикаша, Ђердан, Пакао у граду М.; његов роман Стојан Мутикаша филмовао је Федор Ханжековић 1954, поверивши главне улоге Душану Јанићијевићу, Мири Ступици, Јовану Гецу, Салку Репаку. Више телевизијских програма начињено је према његовим делима, у чему се нарочито истицао редитељ Урош Ковачевић. На словачки језик преведена је Ајиша (1904), а на чешки Стана Ранковићева (1912). СНП је Зулумћара изводило 1911, па 1919, једночинку Он 1905, па 1928. и драму Ајша у трупи „Јован Ђорђевић“ 1922. «