Правник, историчар, књижевник и политичар. Од средине 1872. његова породица живи у Београду. Године 1886. завршио је Прву мушку гимназију. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху од 1. априла 1890. студирао је права у Женеви. Потом је студије наставио 1891. године на Слободној школи политичких наука у Паризу. Наредне године, 1892., враћа се у Србију где добија прву државну службу, у суду, а потом у Министарству иностраних дела у Београду. Слободан Јовановић је 1893. упућен за аташеа у српско посланство у Цариграду, Османско царство, где остаје до 1894. Године 1897. је изабран за ванредног професора на Правном факултету Велике школе у Београду, а редовни професор постаје 1900. На факултету остаје до пензионисања 1940. Године 1905. постаје дописни, а 1908. редовни члан Српске краљевске академије. Током Првог и Другог балканског рата Слободан је био шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919. Изабран је 1927. године за дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. Између 1928. и 1930. године налазио се на месту председника Српске краљевске академије. Поред овога био је и ректор Београдског универзитета и декан Правног факултета у Београду. Издавање Сабраних дела професора Јовановића је почело код Геце Кона 1932. године и до 1936 објавио их у 17 томова. Био је оснивач и први председник Српског културног клуба у периоду од 1937. до 1941. После војног пуча 27. марта 1941. године прихватио је дужност потпредседника владе у пучистичкој влади генерала Душана Симовића, а у периоду 11. јануар 1942 — 26. јун 1943 јепредседник Министарског савета Краљевине Југославије у Лондону Од 26. јуна до 10. августа 1943. налазио се на дужности потпредседника владе у кабинету Милоша Трифуновића. Када је краљ Петар II под притиском британског премијера Винстона Черчила донео одлуку да смени председника владе Божидара Пурића и да на његово место доведе Ивана Шубашића, професор Јовановић се супротставио овој одлуци. Нови председник владе Иван Шубашић је убрзо склопио споразум с Титом током лета 1944. После Другог светског рата, Слободан Јовановић остао је да живи у Лондону. Године 1946. на процесу генералу Драгољубу Михаиловићу и групи од 23 лица у Београду Слободан Јовановић је осуђен од стране Војног већа „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства“. На основу ове пресуде у Југославији је практично уведена забрана на његова дела. Био је иницијатор оснивања 1951. године Удружења српских писаца у изгнанству у Лондону и на оснивачкој скупштини изабран је за почасног председника, а Милош Црњански за председника.