Српски књижевник, приповедач. Радио је као новинар, уредник београдских листова и драматург Народног позоришта.

Рођен је 1/13. маја 1862. године у Салашу Црнобарском, у Мачви, од мајке Јелисавете и оца Милоша, свештеника, као прво од деветоро деце. Пошто у Салашу Црнобарском није било цркве, породица се преселила у Глоговац, где је завршио основну школу. Нижу гимназију је завршио 1878. у Шапцу, после чега је уписао учитељску школу у Београду.

Децембра 1882, по решењу Министарства просвете и црквених послова, прешао је да ради такође као учитељ у селу Глоговцу, где су му живели родитељи, а врло брзо после тога му се родила ћерка Персида. Међутим, због лоших услова рада и неслагања са локалним властима, напустио је Глоговац 1884. и отишао на неколико месеци у Беч, са намером да заврши курс из телеграфије. Због болести је курс наставио у Београду, али га услед неслагања са управником, није завршио, а време је проводио по кафанама. Затим је учествовао у Српско-бугарском рату од 2/14. децембра 1885. до 3/15. марта 1886, као четни интендант (комесар), а своје утиске из рата је описао у проповетци „Коморџија“.

После рата се поново вратио у Глоговац, најпре без посла, а затим је на молбу мештана његовог краја и уз одобрење Министарства просвете од 11/23. априла 1886, поново постављен за учитеља у Глоговцу. У то време, у „Шабачком гласнику“ је објављена његова прва приповетка „На прелу“. Касније су његове приповетке штампане као засебне књиге.

Почетком 1888. премештен је да ради као учитељ у приградском насељу Камичку у околини Шапца, а затим у Коцељеву. Кућа у Коцељеву, где је редио као учитељ и истовремено био председник општине, сада представља најстарију кућу у месту, пошто је изграђена 1871. и у њој се налази Завичајни музеј.

Истовремено је био организатор и пропагатор Радикалне странке у Тамнави. Због политичког рада је ухапшен 16/28. новембра 1888, а затим је месец дана касније пуштен да се брани са слободе. У Коцељеву је обављао дужност председника општине од марта 1889. до септембра 1890. када је смењен, под оптужбом да је направио дефицит у каси од 12.000 динара. На ургирање краљице Наталије и иницијативу Милана Обреновића, ослобођен је кривице и пуштен из затвора, али се после тога више није појављивао у Коцељеву. Поново се нашао без посла и без средстава за живот, све до 1892. када је добио учитељско место у Шапцу. У марту исте године је постао уредник шабачког листа „Радикалац“, али су му власти два месеца касније забраниле да уређује лист, тако да се вратио да ради као учитељ.

Године 1893. постављен је да ради у Београду, као помоћник главног уредника „Српских новина“, Милована Глишића. У Београду се дружио са многим књижевницима и сарађивао са свим књижевним листовима, највише са „Делом“ и „Отаџбином“, док у „Српском књижевном гласнику“ није желео да штампа своје радове. Сам је покренуо лист „Звезду“, касније „Побратима“ и био њихов уредник. Био је члан књижевно-уметничког одбора у Народном позоришту и једно време радио као драматург, са Браниславом Нушићем. У позоришту се опробао и као глумац. За позориште је заједно са глумцем Илијом Станојевићем написао драматисану причу „Потеру“, која је први пут приказана почетком септембра 1895, а са Драгомиром Брзаком „Ђидо“ с певањем (1892), која се дуго налазила на репертоару Народног позоришта. Уређивао је и политички лист „Дневник“, због чега је често нападан у јавности.

Од априла 1895. до краја 1898. вршио је дужност коректора Државне штампарије у Београду. Због романа „Јунак наших дана“, штампаног у часопису „Дело“ (1897-1898. и 1902-1903), у коме је описао Владана Ђорђевића и због Иванданског атентата је 1899. поново је ухапшен, а по објављивању венчања краља Александра Првог Обреновића са Драгом Машин, враћен је 22. јула 1900. на службу у Државној штампарији.

Краљ Александар Обреновић га је 15/27. новембра 1900. одликовао Таковским крстом четвртог реда, за допринос српској књижевности. Краљ Петар I Карађорђевић га је 1904. одликовао Орденом Светог Саве трећег реда.