Področje identitete
Signatura
Р 633/IIа/264
Naslov
Писмо Љубомира Јовановића Ђорђу Ђорђевићу
Datum/-i
Nivo popisa
Dokument
Obseg in nosilec zapisa
Посетникца.
Področje konteksta
Ime ustvarjalca
(1865-1928)
Biografska zgodovina
Рођен је у Котору 02. фебруара 1865,. године. У родном месту је завршио основну школу и седам разреда гимназије. Као гимназијалац основао је илегалну дружину "Бранко Радичевић". Са избијањем Кривошијског устанка 1882. године напушта школу и прикључује се устаницима. После слома устаннка одлази у Црну Гору, а 1883. године одлази у Србију где је наставио школовање на Великој школи као стипендиста српске владе. У Српско-бугарском рату 1885. године прикључује се војсци и тешко је рањен у бици код Сливнице.После рата завршио је студије и постао наставник у Реалној гимназији и Учитељској школи у Београду. Од 1889. године ради као професор у Другој мушкој гимназији, као и у гимназији у Пожаревцу све до 1898. године. Крајем 1899. године изабран је за доцента на катедри за историју српске и јужнословенске књижевности на Филозофском факултету у Београду. Од 1901. до 1903. године био је управник Народне библиотеке у Београду. Након тога вратио се на факултет где је предавао на Катедри за српску историју, а са оснивањем Унивезитета 1905. године постаје и професор.
По завршетку студија укључио се и у политику те 1886. године постаје члан Радикалне странке и са Јован Ђајом бавио се положајем Срба изван Србије. Са оснивањем Централног револуционарног тајног одбора 1903. године постао је члан пропагандне секције и посветио се организовању четничке акције у Македонији. Потпредседник странке постао је 1906. године, а од 1908 и члан Главног одбора. За председника Народне скупштине изабран је 1907. године. Од јуна 1909. до септембра 1910. године био је министар унутрашњих послова у влади Стојана Новаковића. Од јуна 1911. до новембра 1914. године био је министар просвете и црквених дела. на овом послу посебно је радио на развоју соколског покрета и физичког васпитања у школама, али и организацији школа у ослобођеним крајевима. Са избијањем Првог светског рата био је члан групе која је формулисала српске ратне циљеве, а од новембра 1914. године па све до новембра 1918. године обављао је дужност министра унутрашњих послова. Током рата учествовао је у свим битним догађајима као што су Солунски процес или проговори са Југославенским одбором. После рата изабран је за посланика на Уставотворној скупштини и активно се залагао за јединствену државу са широким самоуправним областима. На његову интервенцију створена је 1920. године Државна комисија за руске избеглице којој је и председавао. Од 1922. до 1923. године радио је као министар вера, а од 1923. године као председник Народне скупштине. Због сукоба са Николом Пашићем искључен је из Радикалне странке 1926. године, али се већ следеће године вратио. Ипак због болести се повукао из јавног живота.
Као историчар баио се српском и босанском средњевековном историјом и једна је од најзаслужнијих за победу критичког правца у српској историографији.
Умро је у Београду 10. фебруара 1928. године.
По завршетку студија укључио се и у политику те 1886. године постаје члан Радикалне странке и са Јован Ђајом бавио се положајем Срба изван Србије. Са оснивањем Централног револуционарног тајног одбора 1903. године постао је члан пропагандне секције и посветио се организовању четничке акције у Македонији. Потпредседник странке постао је 1906. године, а од 1908 и члан Главног одбора. За председника Народне скупштине изабран је 1907. године. Од јуна 1909. до септембра 1910. године био је министар унутрашњих послова у влади Стојана Новаковића. Од јуна 1911. до новембра 1914. године био је министар просвете и црквених дела. на овом послу посебно је радио на развоју соколског покрета и физичког васпитања у школама, али и организацији школа у ослобођеним крајевима. Са избијањем Првог светског рата био је члан групе која је формулисала српске ратне циљеве, а од новембра 1914. године па све до новембра 1918. године обављао је дужност министра унутрашњих послова. Током рата учествовао је у свим битним догађајима као што су Солунски процес или проговори са Југославенским одбором. После рата изабран је за посланика на Уставотворној скупштини и активно се залагао за јединствену државу са широким самоуправним областима. На његову интервенцију створена је 1920. године Државна комисија за руске избеглице којој је и председавао. Од 1922. до 1923. године радио је као министар вера, а од 1923. године као председник Народне скупштине. Због сукоба са Николом Пашићем искључен је из Радикалне странке 1926. године, али се већ следеће године вратио. Ипак због болести се повукао из јавног живота.
Као историчар баио се српском и босанском средњевековном историјом и једна је од најзаслужнијих за победу критичког правца у српској историографији.
Умро је у Београду 10. фебруара 1928. године.
Ime ustvarjalca
Biografska zgodovina
Zgodovina arhivskega gradiva
Področje vsebine in strukture
Obseg in vsebina
Vrednotenje, uničenje in načrtovanje
Чување је неограничено и не планира се излучивање.
Dodatno pridobivanje gradiva
Не очекују се допуне.
Sistem ureditve
Pogoji dostopa in uporabniškega območja
Pogoji, ki urejajo dostop
Грађа је доступна искључиво у читаоници Посебних фондова Народне библиотеке Србије.
Pogoji, ki urejajo reproduciranje
У складу са Правилником о коришћењу библиотечке грађе Народне библиотеке Србије.
Jezik gradiva
- srbščina
Pisava gradiva
- cirilica
Opombe o jeziku in pisavi
Fizične značilnosti in tehnične zahteve
Pripomočki za uporabo
Območje združenih gradiv
Obstoj in lokacija izvirnikov
Obstoj in lokacija kopij
Sorodne popisne enote
Področje opomb
Alternativen/-ni identifikator/-ji
Gesla
Nesnovna gesla
Krajevna gesla
Imenska gesla
Gesla glede spola
Identifikator popisa
Identifikator ustanove
Uporabljena pravila in/ali dogovori
Viri
Лисни каталог НБС.