Српски државник, правник, дипломата, министар и политичар.
Основну школу учио је у родном месту. 1841. је прешао на школовање у Београд, где је уписао Гимназију. Као ђак Лицеја (од 1846) учествовао је у оснивању Дружине младежи српске 1847. године. Као државни питомац студирао је права у Хајделбергу и Паризу, где је докторирао 1854. године. Због критичких опаски на рачун власти у Србији у брошури "Slaves du Sud ou le peuple Serbe avec les Croates et les Bulgares, Paris, 1853, коју је написао са Милованом Јанковићем, изгубио је државну стипендију, те се вратио у земљу. У новембру 1853. поново је отишао у Париз и довршио студије.
По повратку у Србију укључио се у круг либерала, у коме су били и Милован Јанковић, Алимпије Васиљевић, Јован Бошковић, Владимир Јовановић и други. Сматран је њиховим интелектуалним вођом. Од 1854. до 1859. радио је као државни чиновник. Као секретар Светоандрејске скупштине 1858. године, играо је значајну улогу у смени кнеза Александра Карађорђевића кнезом Милошем Обреновићем. Тада је, захваљујући њему, изгласан и Први закон о народној скупштини. Био је помоћник министра унутрашњих дела и правде 1859—1860. године, када је постао и министар правде у првој влади кнеза Михаила, али је убрзо, као и сви либерали, пао у немилост и пребачен за судију Великог суда. Осуђен је 1864. године, као и друге судије, на три године затвора и лишавање грађанске части, а поводом ослобађајуће пресуде у Мајсторовићевој афери; помилован је следеће године.
6. августа 1867, на Другој скупштини која је одржана у Београду, изабран је за председника Уједињене омладине српске. 1869. постао је димпломатски представник у Цариграду и члан Државног савета. Грујићу је припала част да примерак Устава изгласаног 1869. без одобрења Порте и Русије, преда турском министру Али-паши. Политички утицај Грујића је ових година опао пошто је Јован Ристић преузео вођство либералне групације. Постао је министар унутрашњих дела 1875. и министар правде у Акционом министарству 1875. године, које је водило са Турском 1876—1878. године. У периоду 1880-1892. је био посланик у Цариграду, Лондону, Паризу и Бриселу.

Александар Обреновић (Београд, 2/14. август 1876 — Београд, 29. мај/11. јун 1903) био је краљ Србије (1889—1903), последњи из династије Обреновић, који је, заједно са својом супругом краљицом Драгом Обреновић, убијен у Мајском преврату 1903. Краљ Александар је био син краља Милана и краљице Наталије Обреновић.

Након абдикације свог оца Милана Обреновића 1889, требало је да Србијом влада Намесништво до Александровог пунолетства. 1893. се прогласио пунолетним, укинуо Намесништво и преузео сву власт у своје руке. Овај потез га је начинио популарним. Друга одлука, која је дубоко озлоједила многе људе, је било укидање слободоумног устава из 1888. и враћање апсолутистичког устава из 1869. За време Александрове владавине, Србија је била у хаосу. Довео је свог оца Милана у Србију 1897. године. Милан није остао само као краљев отац, већ је добио титулу врховног заповедника војске. Русија је била нарочито неповерљива због ове одлуке, пошто је Милан био познати аустрофил. Десет пута је мењао владу, три пута је мењао устав, а једном је накратко увео неуставно стање. Незадовољства је било и што се оженио удовицом Драгом Машин.

Незадовољство Александровом владавином досегло је врхунац у мају 1903. када је група завереника предвођена Драгутином Димитријевићем Аписом убила краљевски пар и бацила кроз прозор у двориште. Након смрти краља Александра, на трон Србије је дошла династија Карађорђевић.