Михаило Полит-Десанчић био је политичар, новинар, књижевник.

У Бечу је дипломирао правне науке, а у Паризу политичке. Полиглота и ерудита, најближи сарадник Светозара Милетића и поред њега, највећи српски политичар ондашње Војводине. Уређивао је либералски „Браник“. Био је посланик у хрватском и угарском парламенту, и посланик Црквено-школског сабора у Сремским Карловцима. После распада Милетићеве странке и њене поделе на Радикалну и Либералну, постао је шеф војвођанских либерала. Био је велики беседник. У младости се бавио књижевношћу.

Био је између 1873. и 1884. године четири пута за редом посланик Угарског сабора, биран у Банату. Посланик је Српске народне странке у Панчевачком и Уздинском изборном срезу. Он је 1867. године постао почасни члан скупштине Српског народног позоришта у Новом Саду. Јануара 1869. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва у Београду, из реда "Хрвата и Срба" (пречана). Полит је затим био члан Управног и Књижевног одбора Матице српске 1873-1874. године. Члан је матичиног Књижевног одељења од 1865. године. Године 1910. био је са сестром на Цетињу, на прослави проглашења Црне Горе за краљевину.

Дела: приповетка „Вереница Црногорка“ (1863), драма „Бранивој кнез Захумски“(1868), путописи „Путне успомене“, мемоари „Како сам свој век провео“, „Успомене из 1848-1849“, „Покојници“ и четири књиге „Беседе“. Умро је у Темишвару где је и био сахрањен на периферији града, без достојног споменика - обележја.

Био је ожењен Минодором (Мара?), из чувене куће Николића из Темишвара, са којом је имао петоро деце, од којих је један син Божидар (умро у 23. години) а други син Иван поживео, а кћерке: Јулка, Милка и Владислава. Жена му је умрла, па је у Политовој кући домаћинство водила и децу одгајала његова пуница. Сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду. Његова ћерка била је Владислава Полит Десанчић, једна од првих ћена доктора наука у Србији, а сестра Савка Суботић, једна од првих феминисткиња у Војводини.