Item Р 420/I/63 - Писмо Светислава Вуловића Павлу Марковићу Адамову

Identity area

Reference code

Р 420/I/63

Title

Писмо Светислава Вуловића Павлу Марковићу Адамову

Date(s)

  • 1890-01-14 (Creation)

Level of description

Item

Extent and medium

2 листа.

Context area

Name of creator

(1855-1907)

Biographical history

Name of creator

(1847-1898)

Biographical history

Родио се 29. новембра 1847. у Ивањици. Основну школу свршио је у Kраљеву, гимназију и правни факултет у Београду. Свршивши права 1868, служио је неко време у београдском суду. 1870. промени струку, постане професор београдске гимназије. Учествовао је у ратовима 1876—1878. године. У гимназији је остао до 1881. када је постављен за професора југословенских књижевности на Великој школи. Умро је у Београду 3. маја 1898.

»ПРИРОДНА KРИТИKА«. — Правник по струци, Вуловић се почео бавити књижевном критиком и књижевном историјом из љубави према књижевности. Без претходних студија, у доба када сем Стојана Новаковића нико није радио на историји књижевности, Вуловић је имао све да ради својим сопственим силама. Он тај посао започиње, и ради га књижевније но ико у његово време.

Први његови послови датирају још из 1867, када је у "Вили" уређивао део народних умотворина. Прво се огледао на књижевној и позоришној критици, још од 1871. у Раденику. Насупрот догматичкој и класичарској естетици Ђорђа Малетића, која је тада владала по школама, против метафизичарске и идеалистичке критике новосадских критичара који су још увек давали тон у српској књижевности, Вуловић, угледајући се на Бернеа, започиње "природну критику", много слободнију и искренију, са више гипкости и осећања релативности, готово импресионистичку у данашњем смислу речи. Он суди писце не по неким мртвим и апсолутним правилима, по "естетичким калупима" како је он писао, но по непосредном утиску који њихова дела чине на њега. Он хоће слободу књижевнога стварања, тражи у књигама не саобразност са правилима реторике и естетике но књижевну лепоту. У своју критику уноси и личног елемента, казује своје утиске, осећања и схватања. У томе правцу радио је у Истоку и Отаџбини позоришну кронику, и ти чланци, у којима се често говорило о сасвим некњижевним комадима, одштампани су у књигу Из позоришта (Београд, 1879), прву збирку позоришних оцена на српском језику. Суд Вуловићев није увек сигуран и тачан, он има много лажних романтичарских идеја, али тај његов рад означава знатан напредак. Дела су се почела оцењивати по њиховој стварној и независној књижевној вредности, и о књижевним стварима почело се књижевно писати. Вуловић је имао и извесних стилистичарских особина, и релативно био је најкњижевнији писац свога доба.

KЊИЖЕВНИ ИСТОРИЧАР. — Предајући историју српске књижевности на Великој школи, Вуловић је био принуђен да обухвати цео тај обимни предмет и бавио се и старом и дубровачком и новом књижевношћу српском. За све те одељке српске књижевности потребни су сасвим стручно знање и специјалне студије. Вуловић, који тога није имао, радио је у сва три правца, и хотећи да све обухвати мало је захватио. Из старе српске књижевности остало је неколико његових мањих прилога (о делима св. Саве, Стефана Првовенчаног, Доментијана, Теодосија), који нису без оштроумља и проницљивости. Дубровачком књижевношћу само се узгред бавио. Највише је и најбоље је радио на историји нове српске књижевности. Њему се има захвалити за прве боље и потпуније студије о Ђури Јакшићу (1875. и 1882),119 Његошу (1877, 1879, 1884), и Сими Милутиновићу Сарајлији (1878, 1879). Нарочиту пажњу заслужује његова добра синтетичка студија Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности (Отаџбина, 1880). На прво место долази његов највећи рад Бранко Радичевић (I, 1889; II, 1890),120 дотле најпотпунија и најбоља монографија из наше раније историје књижевности.
Kао професор историје српске књижевности, израдивши углавноме свој предмет, Вуловић је јако утицао на млађи нараштај који се бавио историјом књижевности и чистом књижевношћу. Негови судови о појединим писцима прешли су не само у школу но и у велику читалачку публику. Око 1880. године он је обарао и стварао репутације у српској књижевности. Његове две Српске читанке (Београд, 1874—1876; друга књига доживела је друго издање у Београду, 1895), које су готово антологије нове српске књижевности, задуго су остале у школској употреби, и у њој су добили књижевно образовање неколико наших нараштаја.

Archival history

Content and structure area

Scope and content

Писмо Светислава Вуловића Павлу Марковићу Адамову.

Appraisal, destruction and scheduling

Чување је неограничено и не планира се излучивање.

Accruals

Не очекују се допуне.

System of arrangement

Conditions of access and use area

Conditions governing access

Грађа је доступна искључиво у читаоници Посебних фондова Народне библиотеке Србије.

Conditions governing reproduction

У складу са Правилником о коришћењу библиотечке грађе Народне библиотеке Србије.

Language of material

  • Serbian

Script of material

  • Cyrillic

Language and script notes

Physical characteristics and technical requirements

Finding aids

Allied materials area

Existence and location of originals

Existence and location of copies

Related units of description

Related descriptions

Notes area

Alternative identifier(s)

Access points

Subject access points

Place access points

Name access points

Genre access points

Description identifier

Institution identifier

Rules and/or conventions used

Sources

Лисни каталог Народне библиотеке Србије.

Accession area

Related subjects

Related people and organizations

Related genres

Related places