Родио се 29. новембра 1847. у Ивањици. Основну школу свршио је у Kраљеву, гимназију и правни факултет у Београду. Свршивши права 1868, служио је неко време у београдском суду. 1870. промени струку, постане професор београдске гимназије. Учествовао је у ратовима 1876—1878. године. У гимназији је остао до 1881. када је постављен за професора југословенских књижевности на Великој школи. Умро је у Београду 3. маја 1898.

»ПРИРОДНА KРИТИKА«. — Правник по струци, Вуловић се почео бавити књижевном критиком и књижевном историјом из љубави према књижевности. Без претходних студија, у доба када сем Стојана Новаковића нико није радио на историји књижевности, Вуловић је имао све да ради својим сопственим силама. Он тај посао започиње, и ради га књижевније но ико у његово време.

Први његови послови датирају још из 1867, када је у "Вили" уређивао део народних умотворина. Прво се огледао на књижевној и позоришној критици, још од 1871. у Раденику. Насупрот догматичкој и класичарској естетици Ђорђа Малетића, која је тада владала по школама, против метафизичарске и идеалистичке критике новосадских критичара који су још увек давали тон у српској књижевности, Вуловић, угледајући се на Бернеа, започиње "природну критику", много слободнију и искренију, са више гипкости и осећања релативности, готово импресионистичку у данашњем смислу речи. Он суди писце не по неким мртвим и апсолутним правилима, по "естетичким калупима" како је он писао, но по непосредном утиску који њихова дела чине на њега. Он хоће слободу књижевнога стварања, тражи у књигама не саобразност са правилима реторике и естетике но књижевну лепоту. У своју критику уноси и личног елемента, казује своје утиске, осећања и схватања. У томе правцу радио је у Истоку и Отаџбини позоришну кронику, и ти чланци, у којима се често говорило о сасвим некњижевним комадима, одштампани су у књигу Из позоришта (Београд, 1879), прву збирку позоришних оцена на српском језику. Суд Вуловићев није увек сигуран и тачан, он има много лажних романтичарских идеја, али тај његов рад означава знатан напредак. Дела су се почела оцењивати по њиховој стварној и независној књижевној вредности, и о књижевним стварима почело се књижевно писати. Вуловић је имао и извесних стилистичарских особина, и релативно био је најкњижевнији писац свога доба.

KЊИЖЕВНИ ИСТОРИЧАР. — Предајући историју српске књижевности на Великој школи, Вуловић је био принуђен да обухвати цео тај обимни предмет и бавио се и старом и дубровачком и новом књижевношћу српском. За све те одељке српске књижевности потребни су сасвим стручно знање и специјалне студије. Вуловић, који тога није имао, радио је у сва три правца, и хотећи да све обухвати мало је захватио. Из старе српске књижевности остало је неколико његових мањих прилога (о делима св. Саве, Стефана Првовенчаног, Доментијана, Теодосија), који нису без оштроумља и проницљивости. Дубровачком књижевношћу само се узгред бавио. Највише је и најбоље је радио на историји нове српске књижевности. Њему се има захвалити за прве боље и потпуније студије о Ђури Јакшићу (1875. и 1882),119 Његошу (1877, 1879, 1884), и Сими Милутиновићу Сарајлији (1878, 1879). Нарочиту пажњу заслужује његова добра синтетичка студија Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности (Отаџбина, 1880). На прво место долази његов највећи рад Бранко Радичевић (I, 1889; II, 1890),120 дотле најпотпунија и најбоља монографија из наше раније историје књижевности.
Kао професор историје српске књижевности, израдивши углавноме свој предмет, Вуловић је јако утицао на млађи нараштај који се бавио историјом књижевности и чистом књижевношћу. Негови судови о појединим писцима прешли су не само у школу но и у велику читалачку публику. Око 1880. године он је обарао и стварао репутације у српској књижевности. Његове две Српске читанке (Београд, 1874—1876; друга књига доживела је друго издање у Београду, 1895), које су готово антологије нове српске књижевности, задуго су остале у школској употреби, и у њој су добили књижевно образовање неколико наших нараштаја.