ПЕТРОВИЋ Бошко – професор, новинар и књижевник (Параге, 10. X 1869 – Скопље, 7. VIII 1913). Користио је псеудониме Жељски и Стеванов. Гимназију је завршио у НСаду а богословију у Сремским Карловцима. Од 1894. је у Бечу студирао филозофију и германистику на универзитету и, упоредо, певање на конзерваторијуму. Дипломирао је и докторирао из области филозофије дисертацијом „Студије и критика на психофизички монизам“, која је у 1901. штампана у Сремским Карловцима. Радио је као професор у гимназијама у Сарајеву (од 1901), у Тузли (1904) и од 1905. у НСаду. После завршених школских испита у јуну 1913, за време српско-бугарског рата, као ратни дописник сарајевских листова „Српска ријеч“ и „Трибуна“ прикључио се штабу Треће српске армије. Умро је од колере у Скопљу. Писао је песме, приповетке и романе и објављивао их у „Јавору“, „Стражилову“, „Бранковом колу“, „Босанској вили“, „Летопису Матице српске“, „Застави“ и у сарајевској „Нади“. Јављао се и чланцима из филозофије и естетике, као и књижевним и позоришним критикама. Написао је позоришну игру у 3 чина Наш човек, која је била приказана у СНП 15. XII 1908, али без успеха. У својој брошури Српско народно позориште у Новом Саду 1907-1908. године (НСад 1908) критиковао је рад управе СНП у тој сезони и тражио да се проведу корените промене у репертоару, нарочито указујући на недостатак савремене домаће драме. Предлагао је да се отвори глумачка школа и да се већа пажња посвети ђачким представама у НСаду. Дао је детаљну анализу драматуршког рада у новосадском театру. Интересовали су га и стари јужнословенски ћирилски кодекси и у својој књизи Из старе српске књижевности (Сремски Карловци 1913) регистровао је и описао четрдесет рукописа, међу њима и познати Барањски препис Душановог законика из XVI века.