Српски државник, политичар и филолог, редовни члан Српске краљевске академије.

Филолог и историчар по образовању, Љубомир Стојановић је завршио Филозофски факултет Велике школе у Београду, а усавршавао се у Бечу, Петрограду и Лајпцигу. Стојановић је најпре био гимназијски професор, а потом професор на Великој школи у Београду од 1891. до 1899. године. У политику је ушао 1897, као члан Народне радикалне странке. Као оснивач и председник Самосталне радикалне странке, произашле из издвајања млађих радикала из Народне радикалне странке, после 1901. године (странка званично од 1905) био је више пута министар просвете и црквених дела (1903, 1904, 1906, 1909) у Србији, под демократском и уставном владавином краља Петра I Карађорђевића. У два наврата био је и председник самосталске владе (1905-1906). Избори које је спровела самосталска влада Љубомира Стојановића (23. јула 1905), остали су запамћени као наслободнији у низу парламентарних избора спроведених по Уставу од 1903. године. Државни саветник био је од 1910. до 1912, током Првог светског рата

После Првог светског рата, Стојановић је био један је од оснивача Републиканске странке и први председник њеног Главног одбора. Од 1913 до 1923. године био је секретар Српске краљевске академије наука, будуће Српске академије наука и уметности; врло активан на научном пољу. Стојановић је објавио издања великог броја старих рукописа, докумената, записа, натписа, родослова и писама: Мирослављево јеванђеље, Стари српски натписи и записи (6 књ.), Стари српски родослови и летописи, каталоге рукописа Српске краљевске академије, Народне библиотеке у Београду и друго. Стојановић је објављивао и критички приређена дела Вукова, укупно 17 томова, од којих је најзначајнија Вукова преписка. Писао је и приређивао уџбенике граматике за средње школе, студије о старим српским штампаријама, српским црквама од 15. до 16. века, о архиепископу Данилу, а као најзначајније дело издваја се биографија Живот и рад Вука Стефановића Караџића.