Професор, књижевник, сарадник за науку листа Политика у пензији Коста Димитријевић рођен је 1933. године у Београду где се школовао и 1958. дипломирао на Филозофском факултету. У лексиконима је означен као приповедач, романсијер, есејист, ликовни критичар, драмски писац, путописац, док је највише запажено и од критике повољно оцењено његово стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника. Припадао групи писаца неосимболиста.
Током више од пола века књижевног стварања објавио 40 књига с тематиком из наше културно-историјске прошлости и савремености добивши низ истакнутих признања: Награда за животно дело УНС, Октобарска награда града Београда, плакета Народне библиотеке Србије, награда уметничког удружења Ђура Јакшић, плакете Бранислава Нушића, Милене Павловић Барили и др.
Најпре је сарађивао у омладинској штампи током школовања, а од 1960. новинар је ПУБ завода Југославија. Од 1963. до 1994. новинар је НИП "Политика" радећи у оквиру културне рубрике, да би у времену (не)подобности због критичког писања у брозовско-милошевићевском периоду скоро две деценије био онемогућаван у раду, забрањиван, премештан на лошија радна места, приморан да води дуге судске спорове, непрестано борећи се за истину и правду што најбоље сведоче његове књиге Време забрана (1991), Прљави Хаџи (1995) и Прогони писца (2002).
Од низа својих књига издвајају се Вожд Карађорђе (1971), Јунаци Српске трилогије говоре (1971), Вук и кнез (1972), Народни уметници Југославије (1976), Разговори и ћутања Ива Андрића (1975), Београђанка (1983), Седам прича о белом граду (1986), Казивања Јанка Брашића, Романтично-боемска Скадарлија, Никола Тесла — српски геније (1994), Старобеоградска хроника (2001), Убијени песник (2002) — роман о Бранку Миљковићу.
Књиге су му преведене на француски, енглески, италијански и пољски језик. Сарађивао у преко стотину домаћих и иностраних листова и часописа: Политика, НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи итд. Објавио је низ предговора, поговора као и прилога у зборницима и посебним публикацијама. По његовом сценарију снимљене су радио-драме посвећене животу и делу Хемингвеја, Станиславског и Миливоја Живановића. Сценариста је и водитељ разговора у документарном филму Династија Карађорђевића (1991). ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм Београд у сећањима Косте Димитријевића.

Jугословенски принц, други син краља Александра I Карађорђевића и краљице Марије, брат последњег југословенског краља Петра II Карађорђевића. Основно образовање стекао је на двору у Београду. У периоду од 1937. до 1941, школовао се у Sandroyd School (Cobham, Енглеска(, затим у Oundle School од 1941-1946, и у Clare College Универзитета у Кембриџу од 1946. до 1947, када је напустио студије због сукоба са једним марксистичким професором. После Кембриџа, краљевић Томислав решио је да се посвети воћарству. Док је похађао пољопривредну школу, радио је као обичан надничар у једном воћњаку у покрајини Кент. Краљевић Томислав је био веома ангажован у животу српске емиграције. Био је, између осталог, председник Југословенског комитета за указивање помоћи старим ратницима, заштитник цркве Лазарице у Бирмингeму, и председник одбора за обнову манастира Хиландар. Први је члан краљевске породице који се трајно вратио у Србију, почетком 1992. године, када се настанио у Задужбини краља Петра I Карађорђевића на Опленцу.