Професор, књижевник, сарадник за науку листа Политика у пензији Коста Димитријевић рођен је 1933. године у Београду где се школовао и 1958. дипломирао на Филозофском факултету. У лексиконима је означен као приповедач, романсијер, есејист, ликовни критичар, драмски писац, путописац, док је највише запажено и од критике повољно оцењено његово стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника. Припадао групи писаца неосимболиста.
Током више од пола века књижевног стварања објавио 40 књига с тематиком из наше културно-историјске прошлости и савремености добивши низ истакнутих признања: Награда за животно дело УНС, Октобарска награда града Београда, плакета Народне библиотеке Србије, награда уметничког удружења Ђура Јакшић, плакете Бранислава Нушића, Милене Павловић Барили и др.
Најпре је сарађивао у омладинској штампи током школовања, а од 1960. новинар је ПУБ завода Југославија. Од 1963. до 1994. новинар је НИП "Политика" радећи у оквиру културне рубрике, да би у времену (не)подобности због критичког писања у брозовско-милошевићевском периоду скоро две деценије био онемогућаван у раду, забрањиван, премештан на лошија радна места, приморан да води дуге судске спорове, непрестано борећи се за истину и правду што најбоље сведоче његове књиге Време забрана (1991), Прљави Хаџи (1995) и Прогони писца (2002).
Од низа својих књига издвајају се Вожд Карађорђе (1971), Јунаци Српске трилогије говоре (1971), Вук и кнез (1972), Народни уметници Југославије (1976), Разговори и ћутања Ива Андрића (1975), Београђанка (1983), Седам прича о белом граду (1986), Казивања Јанка Брашића, Романтично-боемска Скадарлија, Никола Тесла — српски геније (1994), Старобеоградска хроника (2001), Убијени песник (2002) — роман о Бранку Миљковићу.
Књиге су му преведене на француски, енглески, италијански и пољски језик. Сарађивао у преко стотину домаћих и иностраних листова и часописа: Политика, НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи итд. Објавио је низ предговора, поговора као и прилога у зборницима и посебним публикацијама. По његовом сценарију снимљене су радио-драме посвећене животу и делу Хемингвеја, Станиславског и Миливоја Живановића. Сценариста је и водитељ разговора у документарном филму Династија Карађорђевића (1991). ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм Београд у сећањима Косте Димитријевића.

Новинар, писац, ахивист. Основну школу завршио је 1901. у Вршцу, а Српску гимназију 1908. у Новом Саду. Студије мађарског и немачког језика завршио је 1914. на Филозофском факултету у Будимпешти. По повратку са студија био је 1916. професор у Српској гимназији у Новом Саду, али је после месец дана поднео оставку, али се 1919. вратио као предавач у Новосадску гимназију, да би 1920. прешао у Библиотеку Матице српске. У редакцију листа „Застава” ступио је после обнављања 1919, а 1920. постао је њен одговорни уредник, да би се 1923. повукао са те функције „због интрига”. Члан Управног Одбора Друштва за Српско народно позориште био је током 1926. Функције управника листа „Застава” прихватио се 1926. јер је тадашњи управник Марко Вилић дошао у сукоб са властима. Главни уредник је постао после проглашења диктатуре када је Славко Милетић преузео власништво „Заставе”. Када се лист угасио 14. IV 1929. прешао је на функцију шефа дописништва Централног прес-бироа за Војводину. Истовремено је био председник Новосадске секције Југословенског новинарског удружења. По избијању рата 1941. био је мађарски талац, а после јануарске рације 1942. седам месеци је илегално живео у Будимпешти. После ослобођења радио је у Комисији за откривање ратних злочинаца, а 1947/48. у Комисији за реституцију културних добара које су током рата изнете из Бачке. Краће време 1949. радио је у Војвођанском музеју, а потом до пензионисања, 1962, као архивар у Рукописном одељењу Матице српске. Писао је песме, приповетке, драме, романе, критичке приказе, биографије знаменитих Војвођана, преводио је текстове са мађарског, немачког и руског језика.