Професор, књижевник, сарадник за науку листа Политика у пензији Коста Димитријевић рођен је 1933. године у Београду где се школовао и 1958. дипломирао на Филозофском факултету. У лексиконима је означен као приповедач, романсијер, есејист, ликовни критичар, драмски писац, путописац, док је највише запажено и од критике повољно оцењено његово стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника. Припадао групи писаца неосимболиста.
Током више од пола века књижевног стварања објавио 40 књига с тематиком из наше културно-историјске прошлости и савремености добивши низ истакнутих признања: Награда за животно дело УНС, Октобарска награда града Београда, плакета Народне библиотеке Србије, награда уметничког удружења Ђура Јакшић, плакете Бранислава Нушића, Милене Павловић Барили и др.
Најпре је сарађивао у омладинској штампи током школовања, а од 1960. новинар је ПУБ завода Југославија. Од 1963. до 1994. новинар је НИП "Политика" радећи у оквиру културне рубрике, да би у времену (не)подобности због критичког писања у брозовско-милошевићевском периоду скоро две деценије био онемогућаван у раду, забрањиван, премештан на лошија радна места, приморан да води дуге судске спорове, непрестано борећи се за истину и правду што најбоље сведоче његове књиге Време забрана (1991), Прљави Хаџи (1995) и Прогони писца (2002).
Од низа својих књига издвајају се Вожд Карађорђе (1971), Јунаци Српске трилогије говоре (1971), Вук и кнез (1972), Народни уметници Југославије (1976), Разговори и ћутања Ива Андрића (1975), Београђанка (1983), Седам прича о белом граду (1986), Казивања Јанка Брашића, Романтично-боемска Скадарлија, Никола Тесла — српски геније (1994), Старобеоградска хроника (2001), Убијени песник (2002) — роман о Бранку Миљковићу.
Књиге су му преведене на француски, енглески, италијански и пољски језик. Сарађивао у преко стотину домаћих и иностраних листова и часописа: Политика, НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи итд. Објавио је низ предговора, поговора као и прилога у зборницима и посебним публикацијама. По његовом сценарију снимљене су радио-драме посвећене животу и делу Хемингвеја, Станиславског и Миливоја Живановића. Сценариста је и водитељ разговора у документарном филму Династија Карађорђевића (1991). ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм Београд у сећањима Косте Димитријевића.

Световно име Хранислав Ђорић. Био је 43. врховни поглавар Српске православне цркве у периоду 1958—1990. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију, у Београду и Сремским Карловцима 1921. Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942. године). У чин ђакона рукоположио га је епископ жички Јефрем и поставио га за писара Духовног суда у Чачку. Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Из здравствених разлога напустио је црквено-административну службу и пошто је рукоположен у чин презвитера, 1927, постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила 1938, постављен је за референта Светог архијерејског синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман. Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, патријарх српски Викентије. Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара На заседању Светог архијерејског синода 1952. године изабран је за епископа будимског. После смрти епископа жичког Николаја, 1956, епископ Герман изабран је за епископа жичког. На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958. Устоличен је у Пећкој патријаршији 29. маја 1960. Једна од његових највећих заслуга је тај што је успео да се избори да се настави изградња Храма Светог Саве у Београду — после вишедеценијске борбе градња је одобрена 1984. Обновио је рад православне богословије у манастиру Крки. Патријарх Герман пензионисан је одлуком Сабора Српске правлославне цркве 30. новембра 1990. године, због дуготрајне тешке болести.