Професор, књижевник, сарадник за науку листа Политика у пензији Коста Димитријевић рођен је 1933. године у Београду где се школовао и 1958. дипломирао на Филозофском факултету. У лексиконима је означен као приповедач, романсијер, есејист, ликовни критичар... », драмски писац, путописац, док је највише запажено и од критике повољно оцењено његово стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника. Припадао групи писаца неосимболиста.
Током више од пола века књижевног стварања објавио 40 књига с тематиком из наше културно-историјске прошлости и савремености добивши низ истакнутих признања: Награда за животно дело УНС, Октобарска награда града Београда, плакета Народне библиотеке Србије, награда уметничког удружења Ђура Јакшић, плакете Бранислава Нушића, Милене Павловић Барили и др.
Најпре је сарађивао у омладинској штампи током школовања, а од 1960. новинар је ПУБ завода Југославија. Од 1963. до 1994. новинар је НИП "Политика" радећи у оквиру културне рубрике, да би у времену (не)подобности због критичког писања у брозовско-милошевићевском периоду скоро две деценије био онемогућаван у раду, забрањиван, премештан на лошија радна места, приморан да води дуге судске спорове, непрестано борећи се за истину и правду што најбоље сведоче његове књиге Време забрана (1991), Прљави Хаџи (1995) и Прогони писца (2002).
Од низа својих књига издвајају се Вожд Карађорђе (1971), Јунаци Српске трилогије говоре (1971), Вук и кнез (1972), Народни уметници Југославије (1976), Разговори и ћутања Ива Андрића (1975), Београђанка (1983), Седам прича о белом граду (1986), Казивања Јанка Брашића, Романтично-боемска Скадарлија, Никола Тесла — српски геније (1994), Старобеоградска хроника (2001), Убијени песник (2002) — роман о Бранку Миљковићу.
Књиге су му преведене на француски, енглески, италијански и пољски језик. Сарађивао у преко стотину домаћих и иностраних листова и часописа: Политика, НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи итд. Објавио је низ предговора, поговора као и прилога у зборницима и посебним публикацијама. По његовом сценарију снимљене су радио-драме посвећене животу и делу Хемингвеја, Станиславског и Миливоја Живановића. Сценариста је и водитељ разговора у документарном филму Династија Карађорђевића (1991). ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм Београд у сећањима Косте Димитријевића. «

Историчар уметности, универзитетски професор, књижевник и академик. Био је председник Српске академије наука и уметности (1998—2003), декан Филозофског факултета (1971—1973), председник Вукове задужбине у три мандата као и потпредседник Српске књижевне за... »друге. Основну школу учио је у Загребу, нижу гимназију у Санкт Галену у Швајцарској и код фрањеваца на Бадији. Вишу класичну гимназију завршио у Сремским Карловцима (1937—41). Од 1942. године па до краја рата живи као избеглица у Београду где је волонтирао у Музеју кнеза Павла, а после рата радио је у Музеју града Београда, Министарству за науку и културу и Савезном заводу за заштиту споменика културе. Студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Боравио је на тромесечној специјализацији у Немачкој, а 1964/65. године постао је стипендиста фондације Александар фон Хумболт. Као асистент радио је на историјском институту САНУ. од 1952. до 1954. Пред комисијом академије докторирао је дисертацијом Графика српских штампаних књига XV—XVII века 1954. године На Групи за историју уметности Филозофског факултета прешао је од 1954. пут од асистента до редовног професора, за доцента је изабран 1957, за ванредног професора 1962. и за редовног 1967; био је декан Филозофског факултета (1971—1973). На сопствену молбу пензионисан је 1982. Дописни члан САНУ постао је 1972. а редовни 1981. године. У фокусу његовог научног рада била је српска уметност периода барока, српска културна историја 18. века те историја српске уметности 19. века. Такође се бавио немањићким периодом, опусом појединачних сликара, историјатом и уметничким наслеђем манастира Српске православне цркве. Писао је волуминозне синтезе историје Срба и српске културе у градовима: Беч, Трст, Загреб, Сентандреја. Предавао је по позиву на више европских универзитета и научних установа. Уз стручни рад, упоредо се успешно бавио књижевним стваралаштвом и писао поезију, прозу, путописе. «