Сима Пандуровић (Београд, 14. април 1883 — Београд, 27. август 1960) је био песник, естетичар, есејиста, критичар, драматичар и преводилац. Јавио се с песмама с почетком XX века са пјесницима песимизма (Милан Ракић, и Владислав Петковић Дис), под утицајем проклетих пјесника (Шарл Бодлер, Едгар Алан По). Преводио је дела Вилијама Шекспира и Молијера. У периоду између два светска рата био је високи чиновник Министарства просвете, а за време окупације сарадник „Југоистока“ и Српске књижевне задруге. Због објављивања неколицине текстова за време окупације и давања јавне подршке Недићевом режиму после Другог светског рата био је осуђен на губитак српске националне части у трајању од пет година.

Рано је почео да пише песме, а истовремено је радио на издавању и уређивању часописа. Још као студент, са групом књижевних истомишљеника, основао је часопис „Полет“, затим са Дисом уређивао „Књижевну недељу“, а после Првог светског рата основао часопис „Мисао“ који је уређивао заједно са Велимиром Живојиновићем Масуком.

Пандурoвићево књижевно дело је обимно и разноврсно: „Посмртне почасти“, „Дани и ноћи“, а 1910. године је у Народном позоришту у Београду приказана његова драма „На згаришту“, коју је написао са Костом Петровићем. За време Првог светског рата Друштво хрватских књижевника издало му је сабране песме под насловом „Оковани стихови“. По ослобођењу ова збирка је допуњена и објављена у Београду под насловом Стихови. Последња његова збирка песама „Песме“, садржи 109 песама које је он сам изабрао уз изјаву да све остало што је написао у стиху одбацује као да није написано. Једна од његових познатијих песама је „Светковина“.

Пандурoвићева дела из области књижевне критике и естетике су: „Огледи из естетике“, „Разговори о књижевности“, Богдан Поповић. Пандуровић је успешно преводио Молијеровог „Тартифа“ и Шекспирове трагедије и драме „Хамлет“, „Ричард III“, „Хенри IV“, „Магбет“ и „краљ Лир“, све са Живојином Симићем.

После Другог светског рата је ухапшен и судио му је Суд части 1945. године, као и Жанки Стокић. Осуђен је на пет година губитка српске националне части због објављивања текстова у време окупације, за учествовање у раду управног одбора Српске књижевне задруге током окупације (из кога су били одстрањени сви противници квинслиншког режима) и иступања на Коларчевом универзитету у друштву високих квислиншких званичника Велибора Јонића и Владимира Велмар-Јанковића.