Српски песник, есејиста, преводилац, професор Друге мушке гимназије и управник архива Српске академије наука и уметности, рођен у Студеници 1902. године. Основну школу, као и Трећу мушку гимназију похађао је у Београду. На Филозофском факултету у Београду завршио је југословенску и српску књижевност, а на Сорбони је годину дана био на студијама француске и руске књижевности. Био је најпознатији по својој поезији, али је писао и многе приповетке и новеле које су биле објављиване у периодичној штампи између два рата. Његова дела су превођена на енглески, немачки, руски језик... Умро је у Београду 1990. године.
Приредио је дело „Смрт Уроша V“ Стефана Стефановића 1951. године. Дела: Највећи севап, приповетке (1928), Мирис векова, приповетке (1932), О хеленској трагедији, оглед с једним освртом на наш народни дух (1932), Вук, пригодна драма (1937), Милан Ракић (1938), Из прошлости, чланци и огледи, Српска књижевна задруга, Београд (1949), Еснафски људи, приповетке (1952), Доситеј Обрадовић у Првом српском устанку (1953), Његош : живот и рад (1953), Слуга Данило и друге приповетке (1955), Заустављени талас, песме (1956), Мирис векова, збирка приповедака објављена постхумно (2010).

Професор, књижевник, сарадник за науку листа Политика у пензији Коста Димитријевић рођен је 1933. године у Београду где се школовао и 1958. дипломирао на Филозофском факултету. У лексиконима је означен као приповедач, романсијер, есејист, ликовни критичар, драмски писац, путописац, док је највише запажено и од критике повољно оцењено његово стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника. Припадао групи писаца неосимболиста.
Током више од пола века књижевног стварања објавио 40 књига с тематиком из наше културно-историјске прошлости и савремености добивши низ истакнутих признања: Награда за животно дело УНС, Октобарска награда града Београда, плакета Народне библиотеке Србије, награда уметничког удружења Ђура Јакшић, плакете Бранислава Нушића, Милене Павловић Барили и др.
Најпре је сарађивао у омладинској штампи током школовања, а од 1960. новинар је ПУБ завода Југославија. Од 1963. до 1994. новинар је НИП "Политика" радећи у оквиру културне рубрике, да би у времену (не)подобности због критичког писања у брозовско-милошевићевском периоду скоро две деценије био онемогућаван у раду, забрањиван, премештан на лошија радна места, приморан да води дуге судске спорове, непрестано борећи се за истину и правду што најбоље сведоче његове књиге Време забрана (1991), Прљави Хаџи (1995) и Прогони писца (2002).
Од низа својих књига издвајају се Вожд Карађорђе (1971), Јунаци Српске трилогије говоре (1971), Вук и кнез (1972), Народни уметници Југославије (1976), Разговори и ћутања Ива Андрића (1975), Београђанка (1983), Седам прича о белом граду (1986), Казивања Јанка Брашића, Романтично-боемска Скадарлија, Никола Тесла — српски геније (1994), Старобеоградска хроника (2001), Убијени песник (2002) — роман о Бранку Миљковићу.
Књиге су му преведене на француски, енглески, италијански и пољски језик. Сарађивао у преко стотину домаћих и иностраних листова и часописа: Политика, НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи итд. Објавио је низ предговора, поговора као и прилога у зборницима и посебним публикацијама. По његовом сценарију снимљене су радио-драме посвећене животу и делу Хемингвеја, Станиславског и Миливоја Живановића. Сценариста је и водитељ разговора у документарном филму Династија Карађорђевића (1991). ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм Београд у сећањима Косте Димитријевића.