Српски песник, есејиста, преводилац, професор Друге мушке гимназије и управник архива Српске академије наука и уметности, рођен у Студеници 1902. године. Основну школу, као и Трећу мушку гимназију похађао је у Београду. На Филозофском факултету у Београду завршио је југословенску и српску књижевност, а на Сорбони је годину дана био на студијама француске и руске књижевности. Био је најпознатији по својој поезији, али је писао и многе приповетке и новеле које су биле објављиване у периодичној штампи између два рата. Његова дела су превођена на енглески, немачки, руски језик... Умро је у Београду 1990. године.
Приредио је дело „Смрт Уроша V“ Стефана Стефановића 1951. године. Дела: Највећи севап, приповетке (1928), Мирис векова, приповетке (1932), О хеленској трагедији, оглед с једним освртом на наш народни дух (1932), Вук, пригодна драма (1937), Милан Ракић (1938), Из прошлости, чланци и огледи, Српска књижевна задруга, Београд (1949), Еснафски људи, приповетке (1952), Доситеј Обрадовић у Првом српском устанку (1953), Његош : живот и рад (1953), Слуга Данило и друге приповетке (1955), Заустављени талас, песме (1956), Мирис векова, збирка приповедака објављена постхумно (2010).

Књижевник и професор. Основну школи (1872-1876) и Прву београдску гимназију (1876-1883) похађа у родном граду, да би потом уписао Учитељску школу у коју напушта1884. године. Од 1888. до 1891. године је на студијама у Јени, Лајпцигу и Берлину. Дипломирао је педагошки одсек славистике и германистике. Професор у неколико гимназија у Србији, пензионисан као професор Реалке 1916. године. Сарадник бројних књижевних часописа у Србији и Аустроугарској. Од 1897. године је у конспирацији организација за ослобођење Босне и Херцеговине. Поводом Ивањданског атентата 1899. године осуђен на три, а издржао годину и по дана затвора. После доласка Карађорђевића на власт, постаје професор кнезу Павлу, са којим неколико пута путује по Италији (1906-1908). Као члан "Народне одбране" сарађује са "Младом Босном". Сведок на Фридјунговом процесу у Бечу 1909. године. За време Првог светског рата је ађутант војводе Живојина Мишића. Од 1917. године борави у Француској, Италији и Швајцарској, где повезује разне групе и организације у циљу остварења српских ратних циљева. После рата се бави књижевним радом. Писао је бројне чланке и анегдоте о познатим и мање познатим људима и догађајима. Одржавао је везе са утицајним људима у политици и култури Србије и Југославије.