Професор, књижевник, сарадник за науку листа Политика у пензији Коста Димитријевић рођен је 1933. године у Београду где се школовао и 1958. дипломирао на Филозофском факултету. У лексиконима је означен као приповедач, романсијер, есејист, ликовни критичар... », драмски писац, путописац, док је највише запажено и од критике повољно оцењено његово стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника. Припадао групи писаца неосимболиста.
Током више од пола века књижевног стварања објавио 40 књига с тематиком из наше културно-историјске прошлости и савремености добивши низ истакнутих признања: Награда за животно дело УНС, Октобарска награда града Београда, плакета Народне библиотеке Србије, награда уметничког удружења Ђура Јакшић, плакете Бранислава Нушића, Милене Павловић Барили и др.
Најпре је сарађивао у омладинској штампи током школовања, а од 1960. новинар је ПУБ завода Југославија. Од 1963. до 1994. новинар је НИП "Политика" радећи у оквиру културне рубрике, да би у времену (не)подобности због критичког писања у брозовско-милошевићевском периоду скоро две деценије био онемогућаван у раду, забрањиван, премештан на лошија радна места, приморан да води дуге судске спорове, непрестано борећи се за истину и правду што најбоље сведоче његове књиге Време забрана (1991), Прљави Хаџи (1995) и Прогони писца (2002).
Од низа својих књига издвајају се Вожд Карађорђе (1971), Јунаци Српске трилогије говоре (1971), Вук и кнез (1972), Народни уметници Југославије (1976), Разговори и ћутања Ива Андрића (1975), Београђанка (1983), Седам прича о белом граду (1986), Казивања Јанка Брашића, Романтично-боемска Скадарлија, Никола Тесла — српски геније (1994), Старобеоградска хроника (2001), Убијени песник (2002) — роман о Бранку Миљковићу.
Књиге су му преведене на француски, енглески, италијански и пољски језик. Сарађивао у преко стотину домаћих и иностраних листова и часописа: Политика, НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи итд. Објавио је низ предговора, поговора као и прилога у зборницима и посебним публикацијама. По његовом сценарију снимљене су радио-драме посвећене животу и делу Хемингвеја, Станиславског и Миливоја Живановића. Сценариста је и водитељ разговора у документарном филму Династија Карађорђевића (1991). ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм Београд у сећањима Косте Димитријевића. «

Учитељ, писац, публициста и преводилац.. После матуре, запослио се као манипулативни чиновник у Првостепеном суду у Београду, а као учитељ је почео да ради 1915. године у селу Горња Белица (Македонија). Извесно време је провео у мађарском концентрационом ... »логору Болдогасоњ, одакле је неколико пута (безуспешно) покушавао да побегне, али га је тек ујак Драгутин као фабричког радника преместио у Будимпешту. Покренуо је часопис „Дан“ – први послератни новосадско-београдски књижевни часопис за „литературу и културне проблеме“ (1. јуна 1919. године). После неколико објављених бројева, уредништво је предао Милошу Црњанском. Те исте године је као стипендиста Министарства просвете, из Трста отпловио за Њујорк. После једногодишњег слушања предавања на Тринити колеџу у Хатфорду (1919-1920) године прешао је на филозофски факултет у Вашингтону. По повратку у Београд 1925, ради у Народној библиотеци Србије, одакле је 1927. године прешао на рад у Министарство просвете, где је прво био писар а касније секретар. Поново одлази у Америку 1928. године као секретар Министарства просвете да би проучавао тадашње школство. Започео је сарадњу са „Српским књижевним гласником“ где је објавио неколико есеја и приказа о америчким писцима. По повратку из Америке, почиње да показује свој опозициони став према тадашњем режиму, због чега му је био онемогућен даљи рад у Министарству просвете и на Београдском Универзитету. Поставили су га на радно место суплента Друге мушке гимназије (1929. године). На свој захтев, 1930. године почео је да ради као професор у пожаревачкој гимназији. Почетком лета 1935. године постаје секретар ћелије КПЈ у Пожаревцу. Прву половину 1937. године проводи у притвору у Београду („Главњача“), да би на суду био ослобођен оптужби. Звишком партизанском покрету команданта Вељка Дугошевића, прикључио се 13. септембра 1941. године. Заробљен је и послат у логор на Бањици, да би 5. марта 1942. био стрељан. По њему је названа Народна библиотека „Илија М. Петровић” Пожаревац. «