Учитељ, писац, публициста и преводилац.. После матуре, запослио се као манипулативни чиновник у Првостепеном суду у Београду, а као учитељ је почео да ради 1915. године у селу Горња Белица (Македонија). Извесно време је провео у мађарском концентрационом логору Болдогасоњ, одакле је неколико пута (безуспешно) покушавао да побегне, али га је тек ујак Драгутин као фабричког радника преместио у Будимпешту. Покренуо је часопис „Дан“ – први послератни новосадско-београдски књижевни часопис за „литературу и културне проблеме“ (1. јуна 1919. године). После неколико објављених бројева, уредништво је предао Милошу Црњанском. Те исте године је као стипендиста Министарства просвете, из Трста отпловио за Њујорк. После једногодишњег слушања предавања на Тринити колеџу у Хатфорду (1919-1920) године прешао је на филозофски факултет у Вашингтону. По повратку у Београд 1925, ради у Народној библиотеци Србије, одакле је 1927. године прешао на рад у Министарство просвете, где је прво био писар а касније секретар. Поново одлази у Америку 1928. године као секретар Министарства просвете да би проучавао тадашње школство. Започео је сарадњу са „Српским књижевним гласником“ где је објавио неколико есеја и приказа о америчким писцима. По повратку из Америке, почиње да показује свој опозициони став према тадашњем режиму, због чега му је био онемогућен даљи рад у Министарству просвете и на Београдском Универзитету. Поставили су га на радно место суплента Друге мушке гимназије (1929. године). На свој захтев, 1930. године почео је да ради као професор у пожаревачкој гимназији. Почетком лета 1935. године постаје секретар ћелије КПЈ у Пожаревцу. Прву половину 1937. године проводи у притвору у Београду („Главњача“), да би на суду био ослобођен оптужби. Звишком партизанском покрету команданта Вељка Дугошевића, прикључио се 13. септембра 1941. године. Заробљен је и послат у логор на Бањици, да би 5. марта 1942. био стрељан. По њему је названа Народна библиотека „Илија М. Петровић” Пожаревац.

Рођена је у Београду 05. фебруара 1894. године. Школовала се у родном граду где је 1920. године завршила студије филозофије. После усавршавања у Женеви и Паризу, докторирала је у Београду 1922. године са тезом "Бруново учење о најмањем". Радила је као доцент за историју филозофије на Филозофском факултету у Београду од 1924. па до 1936. године. У ово доба објавила је низ текстова из области филозофије, историје филозофије, књижевне критике и феминизма. После повлачења са факултета ради као инспектор Министарства просвете (1939-1941), а потом у Универзитетској и Народној библиотеци Србије где је и пензионисана 1946. године.
Као историчар филозофије остала је запажена и у свету и у Југославији. Преводила је са енглеског, латинског, старогрчког, новогрчког, немачког и француског.
Умрла је у Београду 28. новембра 1981. године.