Професор, књижевник, сарадник за науку листа Политика у пензији Коста Димитријевић рођен је 1933. године у Београду где се школовао и 1958. дипломирао на Филозофском факултету. У лексиконима је означен као приповедач, романсијер, есејист, ликовни критичар, драмски писац, путописац, док је највише запажено и од критике повољно оцењено његово стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника. Припадао групи писаца неосимболиста.
Током више од пола века књижевног стварања објавио 40 књига с тематиком из наше културно-историјске прошлости и савремености добивши низ истакнутих признања: Награда за животно дело УНС, Октобарска награда града Београда, плакета Народне библиотеке Србије, награда уметничког удружења Ђура Јакшић, плакете Бранислава Нушића, Милене Павловић Барили и др.
Најпре је сарађивао у омладинској штампи током школовања, а од 1960. новинар је ПУБ завода Југославија. Од 1963. до 1994. новинар је НИП "Политика" радећи у оквиру културне рубрике, да би у времену (не)подобности због критичког писања у брозовско-милошевићевском периоду скоро две деценије био онемогућаван у раду, забрањиван, премештан на лошија радна места, приморан да води дуге судске спорове, непрестано борећи се за истину и правду што најбоље сведоче његове књиге Време забрана (1991), Прљави Хаџи (1995) и Прогони писца (2002).
Од низа својих књига издвајају се Вожд Карађорђе (1971), Јунаци Српске трилогије говоре (1971), Вук и кнез (1972), Народни уметници Југославије (1976), Разговори и ћутања Ива Андрића (1975), Београђанка (1983), Седам прича о белом граду (1986), Казивања Јанка Брашића, Романтично-боемска Скадарлија, Никола Тесла — српски геније (1994), Старобеоградска хроника (2001), Убијени песник (2002) — роман о Бранку Миљковићу.
Књиге су му преведене на француски, енглески, италијански и пољски језик. Сарађивао у преко стотину домаћих и иностраних листова и часописа: Политика, НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи итд. Објавио је низ предговора, поговора као и прилога у зборницима и посебним публикацијама. По његовом сценарију снимљене су радио-драме посвећене животу и делу Хемингвеја, Станиславског и Миливоја Живановића. Сценариста је и водитељ разговора у документарном филму Династија Карађорђевића (1991). ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм Београд у сећањима Косте Димитријевића.

Новинар, књижевник и преводилац. Апсолвирао је Филозофском факултету у Београду 1923. године. Почео је да објављује 1921. а у међуратном периоду био је новинар листа "Политика". У редакцију је, по властитим наводима, прешао у јануару 1923, да би 1929. постао дописник из Берлина, а 1935. из Лондона. Почетком 1940,. постављен је за шефа Централног пресбироа. Под окупацијом био је новинарски ангажован од 1. до 78. броја листа „Ново време” као главни уредник, али је по одласку Владислава С. Рибникара у Бањички затвор и сумњи да није лојалан тадашњој Влади народног спаса, морао да одступи с тог места, прекинувши сарадњу и као новинар. Онда се сасвим повукао из јавног живота, издржавао се продајући имовину и преводећи с немачког (К. Хамсун, „Робови љубави”, 1943), али је одмах по ослобођењу Београда 1944. позван на састанак прве редакције „Политике”. Због сумње да је компромитован својим пређашњим радом у Пресбироу, остао је ван новинарства и без посла премда му је 1945. обновљено чланство у УНС-у. У редакцији је добио место коментатора тек 1. 4. 1950, али је само две године касније избачен из листа на захтев Ј. Броза, по телефонском налогу Милована Ђиласа и одлуци директора Богдана Пешића о отпуштању појединих предратних новинара. „Политици” се вратио 20. 3. 1957. као уредник вести спољнополитичке рубрике. Од 1958. био је такође члан прве редакције „Илустроване Политике", али се током своје професионалне каријере никад није прихватио уредничког посла у „Политици”, нити био учесник у обликовању уређивачке политике листа. Објавио је велики број репортажа, коментара и анализа, па и интервјуе са Черчилом, Хитлером, Мусолинијем, итд. Преводио је са немачког и енглеског језика.