Професор, књижевник, сарадник за науку листа Политика у пензији Коста Димитријевић рођен је 1933. године у Београду где се школовао и 1958. дипломирао на Филозофском факултету. У лексиконима је означен као приповедач, романсијер, есејист, ликовни критичар, драмски писац, путописац, док је највише запажено и од критике повољно оцењено његово стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника. Припадао групи писаца неосимболиста.
Током више од пола века књижевног стварања објавио 40 књига с тематиком из наше културно-историјске прошлости и савремености добивши низ истакнутих признања: Награда за животно дело УНС, Октобарска награда града Београда, плакета Народне библиотеке Србије, награда уметничког удружења Ђура Јакшић, плакете Бранислава Нушића, Милене Павловић Барили и др.
Најпре је сарађивао у омладинској штампи током школовања, а од 1960. новинар је ПУБ завода Југославија. Од 1963. до 1994. новинар је НИП "Политика" радећи у оквиру културне рубрике, да би у времену (не)подобности због критичког писања у брозовско-милошевићевском периоду скоро две деценије био онемогућаван у раду, забрањиван, премештан на лошија радна места, приморан да води дуге судске спорове, непрестано борећи се за истину и правду што најбоље сведоче његове књиге Време забрана (1991), Прљави Хаџи (1995) и Прогони писца (2002).
Од низа својих књига издвајају се Вожд Карађорђе (1971), Јунаци Српске трилогије говоре (1971), Вук и кнез (1972), Народни уметници Југославије (1976), Разговори и ћутања Ива Андрића (1975), Београђанка (1983), Седам прича о белом граду (1986), Казивања Јанка Брашића, Романтично-боемска Скадарлија, Никола Тесла — српски геније (1994), Старобеоградска хроника (2001), Убијени песник (2002) — роман о Бранку Миљковићу.
Књиге су му преведене на француски, енглески, италијански и пољски језик. Сарађивао у преко стотину домаћих и иностраних листова и часописа: Политика, НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи итд. Објавио је низ предговора, поговора као и прилога у зборницима и посебним публикацијама. По његовом сценарију снимљене су радио-драме посвећене животу и делу Хемингвеја, Станиславског и Миливоја Живановића. Сценариста је и водитељ разговора у документарном филму Династија Карађорђевића (1991). ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм Београд у сећањима Косте Димитријевића.

Сликар, ликовни критичар, професор и декан Техничког факултета Универзитета у Београду. Завршио је 1905. Технички факултет у Београду. После тога је учио сликарство у Минхену (1905—1909), и у Паризу (1909—1912). Објавио је већи број критика, огледа и студија о уметности. Насликао је око 100 дела, од којих је 80 сачувано. Био је један од оснивача Уметничке групе „Облик“. Излагао је на заједничким изложбама у Паризу (1919), Филаделфији (1926), Лондону (1930), Риму (1937) и на 22. Бијеналу у Венецији (1940). Учествовао је у Балканским и Првом светском рату. Изабран је 1914. за доцента на Техничком факултету. Био је архитекта и између два рата један од најпознатијих српских сликара. Уочи Другог светског рата био је декан Техничког факултета у Београду. Као члан Демократске странке, током окупације, једно време је био затворен у логору на Бањици. Учествовао је у изради Српског цивилног плана са осталим српским интелектуалцима. У новембру 1944. године осуђен је и стрељан као народни издајник од стране нове револуционарне власти. Рехабилитован је 2007. године.