Јединица Р 1289/16/5 - У радној соби Ива Андрића (К. Димитријевић и Иво Андрић). Рад на књизи "Разговори и ћутања Ива Андрића"

Подручје идентификације

Сигнатура

Р 1289/16/5

Наслов

У радној соби Ива Андрића (К. Димитријевић и Иво Андрић). Рад на књизи "Разговори и ћутања Ива Андрића"

Датум(и)

  • 1971 (Стварање)

Ниво описа

Јединица

Обим и носач записа

1 лист; 18х24cm

Подручје контекста

Назив/Име ствараоца архивске грађе

(1933-2021)

Биографија

Професор, књижевник, сарадник за науку листа Политика у пензији Коста Димитријевић рођен је 1933. године у Београду где се школовао и 1958. дипломирао на Филозофском факултету. У лексиконима је означен као приповедач, романсијер, есејист, ликовни критичар, драмски писац, путописац, док је највише запажено и од критике повољно оцењено његово стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника. Припадао групи писаца неосимболиста.
Током више од пола века књижевног стварања објавио 40 књига с тематиком из наше културно-историјске прошлости и савремености добивши низ истакнутих признања: Награда за животно дело УНС, Октобарска награда града Београда, плакета Народне библиотеке Србије, награда уметничког удружења Ђура Јакшић, плакете Бранислава Нушића, Милене Павловић Барили и др.
Најпре је сарађивао у омладинској штампи током школовања, а од 1960. новинар је ПУБ завода Југославија. Од 1963. до 1994. новинар је НИП "Политика" радећи у оквиру културне рубрике, да би у времену (не)подобности због критичког писања у брозовско-милошевићевском периоду скоро две деценије био онемогућаван у раду, забрањиван, премештан на лошија радна места, приморан да води дуге судске спорове, непрестано борећи се за истину и правду што најбоље сведоче његове књиге Време забрана (1991), Прљави Хаџи (1995) и Прогони писца (2002).
Од низа својих књига издвајају се Вожд Карађорђе (1971), Јунаци Српске трилогије говоре (1971), Вук и кнез (1972), Народни уметници Југославије (1976), Разговори и ћутања Ива Андрића (1975), Београђанка (1983), Седам прича о белом граду (1986), Казивања Јанка Брашића, Романтично-боемска Скадарлија, Никола Тесла — српски геније (1994), Старобеоградска хроника (2001), Убијени песник (2002) — роман о Бранку Миљковићу.
Књиге су му преведене на француски, енглески, италијански и пољски језик. Сарађивао у преко стотину домаћих и иностраних листова и часописа: Политика, НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи итд. Објавио је низ предговора, поговора као и прилога у зборницима и посебним публикацијама. По његовом сценарију снимљене су радио-драме посвећене животу и делу Хемингвеја, Станиславског и Миливоја Живановића. Сценариста је и водитељ разговора у документарном филму Династија Карађорђевића (1991). ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм Београд у сећањима Косте Димитријевића.

Назив/Име ствараоца архивске грађе

(1892-1975)

Биографија

Рођен је у селу Долац код Травника 09 (10). октобра 1892. године. По смрти оца 1894. година прелази са мајком у Вишеград где је завршио основну школу. Школовање је наставио у Великој гимназији у Сарајеву од 1903. године. Током школовања у Сарајеву објављује и своје прве радове у "Босанској вили" 1911. године, али и приступа организацији "Млада Босна". Студирање је започео на Мудрословном (Филозофском) факултету у Загребу, да би октобра 1913. године прешао на студије славистике у Беч. Четврти семестар је уписао на Јагелонском универзитету у Кракову 1914. године. Са избијањем Првог светског рата вратио се у Сплит где је ухапшен и затворен, потом је 1915. године регрутован и послат на служење у Војну болницу у Зеницу. Амнестиран је јула 1917. године и прешао је у Загреб, где са Ником Бартуловићем, Владимирoм Ћоровићем и Бранком Машићем оснива часопис "Књижевни југ" (1918). У Београд прелази 1919. године на место секретара у Министарству вера. Убрзо је прешао у Министарство иностраних дела и врши низ конзуларних дужности у Риму, Темишвару и Грацу. У Грацу је уписао и Филозофски факултет који је завршио 1924. године. По завршетку школовања, враћа се на службу у Београд и то прво у Архив МИД, а потом и у Политичко одељење истог министарства. На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића изабран је 1926. године за дописног члана САНУ, а већ сљедеће 1927. године одлази на дипломатску службу у иностранство, прво Париз, потом Мадрид (1928), Брисел (1929), а од 1930. године је секретар Сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У Београд се враћа марта 1933. године као савјетник у Министарству иностраних дела. Даљу каријеру наставља у Београду, те је 1935. постао начелник Политичког одељења, а 1937. године је именован за помоћника министра. За редовног члана САНУ изабран је 1939. године. Већ 01. априла именован је за изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Са отпочињањем рата између Југославије и Сила осовине, враћа се у Београд и пензионисан је новембра 1941. године. Током окупације живи повучено и одбија да потпише "Апел српском народу" као и да било шта објављује, већ је време проводио уобличавајући романе "Травничка хроника" и "На Дрини ћуприја". По окончању рата изабран је за председника Савеза књижевника Југославије и потпредседника Друштва за културну сарадњу са СССР. Већ 1950. године изабран је за посланика у Већу народа Народне скупштине ФНРЈ. Добио је и Нобелову награду за књижевност 26. октобра 1961. године. Добитник је и низа домаћих и страних одликовања, као и низа почасних доктората разних универзитета.
Умро је 13. марта 1975. године у Београду.
У књижевности Андрић се појављује 1911. године у часопису "Босанска вила" са пјесмом у прози "У сумарак". Пред Први свјетски рат шест његових пјесама је објављено у зборнику "Хрватска млада лирика". Послије Првог свјетског рата објављује збирке "Ex Ponto" 1918. и "Немири" 1920. године. За живота, иако је писао поезију, није више објављивао нити прештампавао своје збирке поезије.
Од 1925. године почиње да пише лирску прозу "Знакови поред пута" и то чини до краја живота, а која је као засебна цјелина објављена тек постхумно 1976. године.
Послије Првог свјетског рата почео је да пише и приповјетке и новеле, по којима је постао посебно познат, а које се узимају за најбоље у српској прози. Ту се посебно истиче његова прва приповјетка објављена 1920. године "Пут Алије Ђерзелеза".
Тек послије Другог свјетског рата почиње да објављује и романе који ће му дољети свјетску славу. Први је "Травничка хроника" коју је почео да ради још 1924. године, а завршио 1942. Потом пише роман "На Дрини ћуприја" којег је завршио 1943. године и на крају роман "Госпођица". Сва три романа објављена су тек по ослобођењу земље 1945. године. Послије рата објављује и даље приповјетке и новеле међу којима се посебно истиче "Проклета авлија" објављена 1954. године. Тек постхумно објављен му је и четврти недовршени роман "Омер паша Латас".

Историјат фонда

Подручје садржаја и структуре

Оквир и садржај

Фотографија.

Вредновање, излучивање и рокови чувања

Чување је неограничено и не планира се излучивање.

Допуне

Не очекују се допуне.

Систем сређивања

Подручје услова приступа и коришћења

Услови приступа

Грађа је доступна искључиво у читаоници Посебних фондова Народне библиотеке Србије.

Услови умножавања

У складу са Правилником о коришћењу библиотечке грађе Народне библиотеке Србије.

Језик грађе

  • Српски

Писмо грађе

  • Латиница

Напомене о језику и писму

Физичке особине и технички захтеви

Информативна средства

Подручје сродне грађе

Постојање и локације оригинала

Постојање и локације копија

Сродне јединице описа

Сродни описи

Подручје напомена

Алтернативни идентификатор(и)

Приступне тачке

Предметне приступне тачке

Приступне тачке места

Приступне тачке назива/имена

Приступна тачка жанра

Идентификатор описа

Идентификатор установе

Правила и/или прописи употребљени

Извори

Подручје улазног инвентара

Повезане теме

Повезани људи и организације

Повезани жанрови

Повезана места