• Pančić, Josif

• Панчић, Јосип
• Pančić, Josip

Основну школу учио у Госпићу, гимназију у Ријеци. На Филозофском факултету у Загребу завршио две године студија, а затим прешао у Пешту на Медицински факултет, који завршава 1842. докторском дисертацијом "Taxiologia botanica". Још као студент, успео је да сакупи и одреди веома богату збирку билјака, што му касније служи за даље проширење знања. Пошто је провео три године у вршењу лекарске праксе у Будиму и северном банатзу, при чему још више проширује свој хербар, одлази 1845 у Беч, где проводи неколико месеци на одређивању сакупљеног материјала у Природњачком музеју. Ту се упознаје са Вуком Караџићем и Францом Миклошичем, који у њему већ тада уочавају изванредног стручњака природњака и родољуба па га саветују да оде у Србију.

Панчић је у Србију дошао маја 1846. и прве године провео радећи као лекар и налазећи времена да прави шире екскурзије ради сакупљања и обраде флористичког и фаунистичког материјала. Године 1853. позван је за професора "јестаствене историје и агрономије" на Лицеј. Редовна предавања из ботанике, зоологије, геологије, минералогије и агрономије држао је на Лицеју, а касније на Великој школи, чији је ректор био шест пута, све до октобра 1884, после чега је остао хонорарни професор ботанике до јуна 1887. Исте године је изабран за првог председника тек основане Српске академије наука.

Резултате својих истраживања наше земље и осталих земаља Балканског полуострва саопштио је у преко 30 штампаних радова на српскохрватском, немачком, мађарском и италијанском језику. У свом главном делу "Флора кнежевине Србије" (1874), након 28 година рада, дао је детаљан опис и место налазишта за 2074, а кроз десет година још 368 врста биљака, од чега их је 12 до тада било потпуно непознато. Од посебног је значаја његовор откривање нове врсте четинара Picea omorica (Панчићева оморика), која представља терцијарни реликт ових крајева. Обишао је скоро све крајеве Србије, Црну Гору (9 нових врста), Бугарску (20 нових врста), Банат и многе другте делове тадашње Аустро-Угарске. Основао је и уредио прву Ботаничку башту у Србији, а његова збирка биљака, која се чува у Београду под именом Панчићев хербар, представља и данас основу за проучавање флоре целог Балканског полуострва.

Ништа мањи није његов допринос у науци у фаунистичком погледу. рад "Рибе у Србији" (1860) у коме је дао не само опис , већ и начин живота, распрострањење и економски значај за преко 90 врста риба, представља праву малу монографију о рибама Србије. У раду "Птице Србије по аналитичком методу" (1867) наводи преко 300 врста, док у "Ортоптере у Србији" (1883) даје опис 137 врста ових инсеката у време када је у Немачкој било познато свега 94, Француској 124 и у Мађарској 125 врста, а међу њима наводи и две до тада потпуно непознате ендемичне форме, са прецизним подацима о њиховом месту налаза.

Био је члан неколико стручних друштава у земљи, док су га за свог дописног члана изабрали ЈАЗУ, Угарска академија наука, Бранденбуршко ботаничко друштво, Зоолошко-ботаничко друштво и Геолошки институт у Бечу.

• Српски

• Ћирилица