Станковић, Тодор

Подручје идентификације

Врста ентитета

Особа

Званични облик назива/имена

Станковић, Тодор

Упоредни облик(ци) назива/имена

  • Stanković, Todor

Стандардизована форма(е) назива/имена према другим правилима.

Други облик(ци) назива/имена

Идентификатори за правна лица

Подручје описа

Датуми постојања

1852-1925

Историјат

Српски конзул у Приштини, Скопљу, Битољу и Солуну. Учесник је свих ратова од 1876. до 1918. Рано се посветио раду на националном ослобођењу и културном уздизању свога народа. Био је Станковић омиљен и уважен нарочито у Нишу. Деловао је као генерални конзул, срески начелник и народни посланик много година. При војсци је био резервни коњички потпуковник. Истакнути је српски национални радник у Старој Србији и Македонији. Носилац је више домаћих и страних одликовања. У Призрену је од 1871. до 1874. уређивао српски део турско-српскога листа "Призрен“. Ту се упознао са руским конзулом Иваном Јастребовом, који је штитио Србе. У то време је у Призрену, на залагање Симе Игуманова била основана Призренска богословија, чији је први ректор био Сава Дечанац. Станковић је због многобројних злочина према Србима писао многе жалбе турским властима и српској влади, да би се помоћу списка злочина алармирале европске силе. Био је један од чланова нишкога комитета који је илегално радио на ослобођењу од Турака. Одмах чим је избио Први српско-турски рат 1876. заједно са истакнутим члановима нишкога комитета помагао је српској војсци. За време Другог српско-турског рата он и његови другови дејствовали су у турској позадини изазивајући конфузију у турској војсци. По завршетку рата награђен је положајем срескога начелника. Уживао је подршку Јована Ристића и поверење кнеза Милана. Србија је 1889. отворила конзулат у Приштини, а први конзул Лука Маринковић убијен је након само неколико месеци службе. Тодор Станковић је јуна 1890. по налогу српског конзулата у Скопљу Владимира Карића преузео дужност конзула у Приштини. Посебно се заложио за обнову и унапређење рада српских школа, које су биле битне за одржање српске националне свести и писмености. У својим извештајима наводио је мноштво случајева убиства, пљачке, отмице и насиља над Србима. Тодорић је био српски конзул у Скопљу од 24. октобра 1892. до 25. јуна 1895. Водио је доста тешке преговоре око статуса српских свештеника. По други пут именован је за конзула у Приштини 1897. године. Са конзулскога положаја опозван је 1898. године. Током 1903. по налогу краља Александра Обреновића путовао је да извиди ситуацију у Скопљу, Приштини и Призрену. Учествовао је у српско-бугарском рату 1885. као командант батаљона. У Првом балканском рату са коњичким одредом први улази у Приштину 9. октобра 1912.[1] У Другом балканском рату са II пуком стараца осваја Белоградчик. Постављен је септембра 1913. године за првог српског управника - командант Белоградчика. Током 1915. командује IV пуком нишких резервних трупа, углавном Арнаута.

Места

Ниш, рођен 13. 02. 1852.
Београд, умро 15. 07. 1925.

Правни статус

Функције, занимања и активности

Надлежности/извори овлаштења

Унутрашња структура/генеалогија

Општи контекст

Подручје веза/односа

Подручје приступних тачака.

Занимања

Подручје контроле

Идентификатор нормативног записа

Идентификатор установе

Правила и/или прописи употребљени

Статус

Нацрт

Ниво детаљности

Минимални

Датуми креирања, измене или брисања

6. 05. 2020.

Језик(ци)

  • Српски

Писмо(а)

  • Ћирилица

Напомене о одржавању

2005к103,
  • Међумеморија

  • Извези

  • EAC