• Milačić, Dušan

Пореклом је из сиромашне сеоске породице. Отац му се звао Зарије, мати – Тодора. Основну школу је учио у Косаничкој Рачи, а гимназију у Нишу. Захватио га је вихор Првог светског рата као једног од „хиљаду триста каплара“. Повлачио се рањен преко Албаније. Студирао је француски језик и јужноевропске књижевности у Ексу и Алжиру (1918-1920).

Био је најпре суплент Мушке гимназије у Нишу (1920) и управник нишке Народне библиотеке. Докторат („Ученик Пола Буржеа и почеци реакције против Теновог позитивизма“) одбранио је на Загребачком свеучилишту 1923. Постављен је затим за шефа Просветног одељења при нашем посланству у Паризу (1925), где је положио и државни докторат на Сорбони с тезом „Позориште Онореа де Балзака према новим и неиздатим документима“ и допунском тезом „Необјављено позориште Онореа де Балзака“ (1930). За овај докторски рад, штампан у двема замашним књигама, добио је награду Француске академије. Краће време је био професор француског језика у Војној академији, али се, по властитој жељи, вратио у Ниш, где је постао управник Народног позоришта Моравске бановине (од 1. XII 1931. до 1. IX 1934). Прешавши у Београд радио је као професор Треће мушке гимназије (1934), а затим у београдском НП – као књижевни референт (1935-1939) и истовремено секретар Глумачке школе (1937), а потом директор Драме (1939-1941). Окупаторска власт га је убрзо пензионисала (1942), па се повукао у Белу Воду крај Прокупља.

Одмах после ослобођења постављен је за управника Народне библиотеке Србије, коју је, после невоље у којој се нашла 6. IV 1941, ваљало обнављати из темеља. На овој дужности је био од децембра 1944. до пензионисања, октобра 1960. Књижевни рад започео је песмом "Моја поезија", објављеном 1911. у „Венцу“ Ј. Живановића, те збирком стихова "Моменти душе" (1913). Сарађивао је у „Венцу“, „Радничким новинама“, „Српским новинама“ (Крф), „Новом добу“ (Крушевац), „Нишком гласнику“, „Мисли“, „Српском књижевном гласнику“, „Животу и раду“, „Летопису Матице српске“, „Градини“, „Бразди“, „Библиотекару“, „Гласнику Професорског друштва“, „Гласнику Југословенског професорског друштва“, „Страном прегледу“, „Књижевним новинама“, „Политици“, „Правди“, „Демократији“, „НИН“-у и другде. У Нишу је покренуо часопис „Омладински гласник“ (1925). За Милачића као историчара књижевности и књижевника најзначајнија је серија монографија о француским писцима (Балзак, Иго, Зола, Стендал, Молијер), као и књиге о двема француским глумицама, Сари Бернар и Марији Малибран. Такође су значајне његове књиге есеја из француске књижевности и једна књига о реализму и натурализму. Осим прозе, са француског је преводио и позоришне комаде: избор из Молијерових комедија, чаробна игра "Плава птица" М. Метерлинка, "Уседелица" А. де Пере-Шапија (1938), "Последњи спрат" А. Жерија (1939), "Страшни родитељи" Ж. Коктоа (1940), као и три нефранцуска дела са француских верзија: "Писмо" (С. Мом, 1935), "Срећа" (К. Брамсон, 1936) и "Где је истина?" (Л. Пирандело, 1939).

Био је у два маха члан управе Удружења књижевника Србије, члан управе Удружења носилаца Албанске споменице (и уредник три његове споменице), почасни председник Удружења Југославија-Француска, члан управе Удружења бивших ратника, читаву деценију председник Комисије за полагање библиотекарског испита. Добио је Октобарску награду Београда (1960) и Награду „Др Милош Н. Ђурић“ (1976). Носилац је Ордена рада, Ордена заслуга за народ и Ордена Св. Саве, као и страних одликовања: Златне медаље Француске академије, Академских палми и Легије части. У СНП су изведени његови преводи комада "Писмо" С. Мома (1935) и "Шести спрат" А. Жерија (1939).

• Српски

• Ћирилица