• Dimitrijević, Jelena

ЖИВОТ
Јелена Димитријевић је рођена 1862. у Крушевцу, у породици трговца Николе Миљковића и мајке Стаменке, кћерке кнеза Милојка из Алексинца. Јелениној мајци, Стаменки Кнез-Милојковић, тада је 46 година, а Јелена јој је десето дете.

1872 (око) Јелена прелази у Алексинац, у кућу најстаријег полубрата, Николе Петровића. Петровић је био имућни трговац без сопствене породице, те ускоро по смрти Николе Миљковића, у његов дом прелазе и Јеленина мајка остала браћа и сестре. Заједно са братом од ујака, Добросавом Кнез-Милојковићем, Јелена почиње самостално да учи стране језике. Због повреде ока, ограничавају јој читање и учење, али она кришом чита књиге из братовљеве, за то време, „доста велике”, библиотеке.

1881. Удаје се 15. фебруара за Јована Димитријевића, артиљеријског потпоручника, и прелази у Ниш, где ће, уз повременe прекиде, остати 17 година. То је преломни тренутак у њеном животу. Прелазак у веће место и брак са Димитријевићем у чијем „момачком стану, сав намештај и све покућство беху књиге, које је отплаћивао и после женидбе...” , значили су отварање нових хоризоната. За разлику од братовљевог дома, овде је могла да чита отворено и колико је желела.

1898. Прелази са мужем у Београд, где ће остати до краја живота.

1912–1913. Била је болничарка у Балканским ратовима

1914. Први светски рат је затиче у Немачкој. У земљу се враћа преко Швајцарске, Италије и Грчке.

1915. Јован Димитријевић гине на фронту

1919. Путује у Француску и Шпанију, а у септембру из Енглеске одлази у Америку.

1920. Борави у Америци до краја године.

1926. Путује на Исток, у Египат, Палестину, Сирију, Либан. Обилази Александрију, Каиро, Мемфис, Луксор, Долину Краљева; Свету Земљу, одлази на Христов гроб, Јерусалим, Дамаск, Бејрут, Хаифу... У Египту се сусреће са чувеном феминисткињом Ходом Ханем Шарауи-Пашом, председницом Савеза египатских феминиста. Сусрету је посвећено једно поглавље у њеном путопису Седам мора и три океана, које завршава констатацијом: „Да сам отишла из Египта, а да нисам имала срећу и част да видим Госпођу Шарауи-Пашиницу, било би ми исто тако као да сам отишла из Шпаније а да нисам видела Алхамбру.”

1927. Путује из Египта у Бомбај. У Индији се на кратко среће са Тагором. Даље путује у Јапан, Кину, на Цејлон...

1934. У августу јој је опљачкана кућа, лопови су однели не само новац, већ и много предмета од вредности. Јелену је овај догађај дубоко погодио, а нарочито је имала зазор од тога да се о крађи пише у новинама.

1945. Умире 22. априла у Београду. У рукопису остају аутобиографски роман Мелпомена, записи о Грчкој, Под небом вечно плавим, поезија, неколико приповедака и белешке. Три рукописне збирке из њене заоставштине јесу рана Старински гласови, Сунцу за сунце и збирка из тридесетих година, написана у Паризу, на француском Au soleil couchant.

ЛИТЕРАТУРА
1878. Написала прву песму, под насловом „Девојко”.

1881. Постаје најмлађа управна чланица Подружине женског друштва у Нишу.

Поред европских језика које је већ почела да учи (научиће немачки, француски, енглески, руски, грчки и, вероватно, италијански), oд муфтије Ибрахим ефендије учи и турски, и то не само језик, већ и турске обичаје. Захваљујући муслиманским женама из суседства, које поштују њено образовање, улази у хареме и њихов живот упознаје у простору који је женама друге вере готово недоступан. То је почетак њеног интересовања за живот муслиманки, због ког ће путовати у Скопље, Солун, Цариград и даље на исток.

1892. Објављује песму „Баба Краса: У мој змеан и с`г” у божићном броју београдског листа Видело. Сама ауторка назвала је песму „приповетком у стиху”. Песма је позната по томе што представљa први случај да је једна песникиња употребила дијалекат, у овом случају нишки. Песма на духовит начин даје слику живота у Нишу, а мотивски наговештава и новелу Ђул Марикина прикажња.

1894. У Нишу објављује прву збирку поезије, Песме I (Јеленине песме). Почињу нагађања о ауторки, међу којима су и та да је у питању Туркиња која је одбегла из харема и покрстила се. Једна од песама из ове збирке, „Сунце јарко”, из циклуса „Севдији од Севдије”, стекла је велику популарност у народу као песма за певање. Музички је записана према певању српских рањеника на Битољском фронту.

1895. У Босанској вили излази приказ поезије Ј. Димитријевић, под насловом Јеленине песме, из пера књижевних критичарки Косаре Цветковић (1868-1953) и Христине Ристићеве (1867–1938).

Павле Поповић објављује у Српском прегледу текст „Песме Ј. Јов. Д.”, у коме, између осталог, каже да овим песмама треба дати „нарочити значај” због њиховог квалитета.

1897. Писма из Ниша о харемима објављена у Београду.

1908. У писму пријатељици Лујзи Ст. Јакшић, од 2. августа 1908, објашњава разлоге свог пута у Солун, из чега се наслућују и елементи будућег романа Нове: „Ја пођох онамо с много радости и радозналости: видећу оне које сам волела и од којих сам вољена, дознаћу како им је кад су развијене, црвене ли старотуркиње од стида, мећу ли по нагону махраму на главу, умеју ли да иду с људима и радују ли се нове, да ли је у Солуну било за све њих шешира или су неке гологлаве.”

1912. Роман Нове објављен у Београду, издање и награда Српске књижевне задруге. Роман говори о животу турских жена у Солуну, у тренутку уочи дубоких друштвених промена. Разапете између традиционалних улога и васпитања по западној «моди», младе Туркиње постају свесне ограничења која их сусрећу на сваком кораку у животу. Покушавајући да остваре своје, често сасвим нејасне, снове, оне углавном страдају у судару старог и новог, источног и западног, традиционалног и модерног. Строге поделе и јасни прописи који потичу из традиционалног друштва, стварају слојевиту слику стварности представљену у овом роману. Поред антрополошки занимљивих слика живота у харему (женски део куће), свадбених и других обичаја, роман Јелене Димитријевић кроз судбине различитих женских ликова даје и ширу слику историјског тренутка у ком се један свет дубоко преображава.

1928. На иницијативу Удружења југословенско-руских студената, у Београду је 30. децембра прослављена тридесетпетогодишњица њеног рада. Свечаност је одржана у „великој универзитетској дворани”, а говориле су професорке Даринка Стојановић (1892–1971) и Јелена Лазаревић (1877–1947). Присуствовао је краљев изасланик, министар просвете, Милан Грол. Прочитана је и честитка књижевног историчара Павла Поповића, тада проректора универзитета, који је Јеленину каријеру пратио од самог почетка. У писму се, између осталог, наводи да је он препоручио Српској књижевној задрузи роман Нове за објављивање.

Као посебно признање, по њој су назване улице у Нишу и Алексинцу.

У часопису Жена и свет објављен текст Анђе Бунушевац, „Г-ђа Јелена Димитријевић, позната књижевница и прва наша жена која је ишла на пут око света”.

ДЕЛА
Песме I (Јеленине песме) 1894.
Писма из Ниша о харемима 1897.
Ђул Марикина прикажња 1901.
Фати-султан/ Сафи-ханум/ Мејрем-ханум 1907.
Нове 1912.
Писма из Солуна 1918.
Американка 1918.
Писма из Индије 1928.
Писма из Мисира 1929.
Нови свет или У Америци годину дана 1934.
Une vision 1936.
Седам мора и три океана. Путем око света 1940.

• Српски

• Ћирилица