Подручје идентификације
Врста ентитета
Особа
Званични облик назива/имена
Краков, Станислав
Упоредни облик(ци) назива/имена
- Krakov, Stanislav
- Krakow, Stanislaw
- Krakow, Stanislas
Стандардизована форма(е) назива/имена према другим правилима.
Други облик(ци) назива/имена
- Krakow, Stanislas de
Идентификатори за правна лица
Подручје описа
Датуми постојања
1895-1968
Историјат
Српски официр, новинар, књижевник и филмски редитељ, рођен у Крагујевацу 29. 03. 1895, а умро у Сен Жилијену (Saint-Julien-en-Genevois) у Француској 15. 12. 1968. За време немачке окупације у Другом светском рат, подржавао је режим свог ујака генерала Милана Недића и био је уредник новина Ново време и Обнова.
Отац др Александар (Сигисмунд или Зигмунд) је лекар пољског порекла, а мајка Персиде је унука Николе Станојевића кнеза из Зеока, и сестра генерала Милана Недића. Четворогодишњу основну школу је учио у Књажевцу ,а завршио 1905. у Зајечару. После тога је завршио Другу мушку гимназију 1913. године у Београду.
Као ђак седмог разреда гимназије, пријавио се као добровољац у четнички одред Војводе Вука у Првом балканском рату против Турске 1912. године. Није могао бити примљен у редовну војску са седамнаест година. Следеће године је учествовао у Другом балканском рату против Бугарске, где је и рањен код Криве Паланке. По завршетку гимназије уписао се на Војну академију, па је као тек свршени питомац 46. класе Ниже школе Војне академије 1914. године кренуо у Први светски рат. Учествовао је у многим биткама, преживео Албанску голготу. Био је међу првима који су освојили Кајмакчалан и ушли у Велес. Рањен је 1915. године када је био у звању командира вода. Током 1916. је уређивао часопис Рововац. Као поручник је пензионисан 21. јуна 1921. године. Током Балканских ратова и Првог светског рата рањаван је укупно 17 пута. За војничке заслуге је добио 9 различитих одликовања.
После Првог светског рата уписао је права. Од 1921. је почео да се бави новинарством као сарадник листа „Време“. Био је уредник ваздухопловног часописа „Наша крила“ (1924-1939) и часописа „Телеграм“ (1939). Од 1932. године је главни уредник листа „Време“, а потом и директор тог листа, као и политички уредник „Политике“. Приликом посете краља Александра I Карађорђевића Француској октобра 1934. године био је у елитној групи новинара која је пратила краља. Тада се догодио Марсељски атентат, после кога је писао да су га организовали усташки терористи подржани од Италије, што је изазвало дипломатски инцидент са Италијом. Са позиције директора листа „Време“ смењен је одлуком Милана Стојадиновића 1. јануара 1936. године. Као помоћни уредник сарађивао је у часопису „Ратник“ до 1939. године.
Краков је 1937. приступио је покрету „Збор“ где је био шеф одсека за пропаганду у оквиру Генералног секретаријата. За своје узоре истицао је италијанску и немачку пропаганду. Био је директор Радио Београда од 19. јула 1940. до 1941. године.
Прву приповетку „Смрт поручника Ранђића“ објавио је у часопису „Мисао“ 1919. године. Написао је романе „Кроз буру“ (1921) и „Крила“ (1922), путопис „Кроз јужну Србију“ (1926), мемоарску прозу „Наше последње победе“ (1928), књигу приповедака „Црвени Пјеро“ (1992). Од историјско-публицистичких дела написао је „Пламен четништва“ (1930), „Престолонаследник Петар“ (1933) и „Генерал Милан Недић“ (1963-1968). Његово аутобиографско дело је „Живот човека на Балкану“ (1997).
Бавио се и кинематографијом. Снимио је 1932, године документарни филм „Кроз земљу наших царева и краљева“. Редитељ је филмског дела „За част отаџбине“ ("Пожар на Балкану") које је премијерно приказано 25. марта 1930. године. Прва верзија тог филма је била без звука па је дорађена и 1938. је добијена нова верзија са коначним насловом „Голгота Србије“.
Током Другог светског рата подржао је генерала Милана Недића који му је био ујак. Био је уредник новина „Ново време“ (1943-1944), „Обнова“ и „Записи“. У Аустрију је отишао септембра 1944. и после рата живео углавном у Паризу. У Југославији је осуђен због колаборације током рата.
Одликован је Орденом белог орла са мачевима 4. степена, двема златним медаљама за храброст, Албанском споменицом и Крстом милосрђа. Осим тога био је официр румунске круне. Био је библиофил, екслибрист и колекционар старог новца. Био је ожењен Иванком Михајловић (1898), ћерком Милице Михајловић.
Отац др Александар (Сигисмунд или Зигмунд) је лекар пољског порекла, а мајка Персиде је унука Николе Станојевића кнеза из Зеока, и сестра генерала Милана Недића. Четворогодишњу основну школу је учио у Књажевцу ,а завршио 1905. у Зајечару. После тога је завршио Другу мушку гимназију 1913. године у Београду.
Као ђак седмог разреда гимназије, пријавио се као добровољац у четнички одред Војводе Вука у Првом балканском рату против Турске 1912. године. Није могао бити примљен у редовну војску са седамнаест година. Следеће године је учествовао у Другом балканском рату против Бугарске, где је и рањен код Криве Паланке. По завршетку гимназије уписао се на Војну академију, па је као тек свршени питомац 46. класе Ниже школе Војне академије 1914. године кренуо у Први светски рат. Учествовао је у многим биткама, преживео Албанску голготу. Био је међу првима који су освојили Кајмакчалан и ушли у Велес. Рањен је 1915. године када је био у звању командира вода. Током 1916. је уређивао часопис Рововац. Као поручник је пензионисан 21. јуна 1921. године. Током Балканских ратова и Првог светског рата рањаван је укупно 17 пута. За војничке заслуге је добио 9 различитих одликовања.
После Првог светског рата уписао је права. Од 1921. је почео да се бави новинарством као сарадник листа „Време“. Био је уредник ваздухопловног часописа „Наша крила“ (1924-1939) и часописа „Телеграм“ (1939). Од 1932. године је главни уредник листа „Време“, а потом и директор тог листа, као и политички уредник „Политике“. Приликом посете краља Александра I Карађорђевића Француској октобра 1934. године био је у елитној групи новинара која је пратила краља. Тада се догодио Марсељски атентат, после кога је писао да су га организовали усташки терористи подржани од Италије, што је изазвало дипломатски инцидент са Италијом. Са позиције директора листа „Време“ смењен је одлуком Милана Стојадиновића 1. јануара 1936. године. Као помоћни уредник сарађивао је у часопису „Ратник“ до 1939. године.
Краков је 1937. приступио је покрету „Збор“ где је био шеф одсека за пропаганду у оквиру Генералног секретаријата. За своје узоре истицао је италијанску и немачку пропаганду. Био је директор Радио Београда од 19. јула 1940. до 1941. године.
Прву приповетку „Смрт поручника Ранђића“ објавио је у часопису „Мисао“ 1919. године. Написао је романе „Кроз буру“ (1921) и „Крила“ (1922), путопис „Кроз јужну Србију“ (1926), мемоарску прозу „Наше последње победе“ (1928), књигу приповедака „Црвени Пјеро“ (1992). Од историјско-публицистичких дела написао је „Пламен четништва“ (1930), „Престолонаследник Петар“ (1933) и „Генерал Милан Недић“ (1963-1968). Његово аутобиографско дело је „Живот човека на Балкану“ (1997).
Бавио се и кинематографијом. Снимио је 1932, године документарни филм „Кроз земљу наших царева и краљева“. Редитељ је филмског дела „За част отаџбине“ ("Пожар на Балкану") које је премијерно приказано 25. марта 1930. године. Прва верзија тог филма је била без звука па је дорађена и 1938. је добијена нова верзија са коначним насловом „Голгота Србије“.
Током Другог светског рата подржао је генерала Милана Недића који му је био ујак. Био је уредник новина „Ново време“ (1943-1944), „Обнова“ и „Записи“. У Аустрију је отишао септембра 1944. и после рата живео углавном у Паризу. У Југославији је осуђен због колаборације током рата.
Одликован је Орденом белог орла са мачевима 4. степена, двема златним медаљама за храброст, Албанском споменицом и Крстом милосрђа. Осим тога био је официр румунске круне. Био је библиофил, екслибрист и колекционар старог новца. Био је ожењен Иванком Михајловић (1898), ћерком Милице Михајловић.
Места
Крагујевац, рођен 28. 03. 1895.
Зајечар, 1905, завршио основну школу.
Београд, 1913. завршио Другу мушку гимназију, 1921. сарадник листа "Време", 1924-1939. уредник часописа "Наша крила", 1932-1936. уредник и директор листа "Време",1937. члан и шеф одсека за пропаганду политичког покрета "Збор", 1939. уредник часописа "Телеграм" и помоћни у часопису „Ратник“, 1940-1941. директор Радио Београда, 1943-1944. уредник листа "Ново време".
Зајечар, 1905, завршио основну школу.
Београд, 1913. завршио Другу мушку гимназију, 1921. сарадник листа "Време", 1924-1939. уредник часописа "Наша крила", 1932-1936. уредник и директор листа "Време",1937. члан и шеф одсека за пропаганду политичког покрета "Збор", 1939. уредник часописа "Телеграм" и помоћни у часопису „Ратник“, 1940-1941. директор Радио Београда, 1943-1944. уредник листа "Ново време".
Правни статус
Функције, занимања и активности
Сарадник листа "Време" 1921, уредник часописа "Наша крила" 1924-1939, уредник и директор листа "Време" 1932-1936, члан и шеф одсека за пропаганду политичког покрета "Збор" од 1937, уредник часописа "Телеграм" и помоћни у часопису „Ратник“ 1939, директор Радио Београда 1940-1941, уредник листа "Ново време" 1943-1944.
Надлежности/извори овлаштења
Унутрашња структура/генеалогија
Општи контекст
Подручје веза/односа
Подручје приступних тачака.
Занимања
Подручје контроле
Идентификатор нормативног записа
Идентификатор установе
Правила и/или прописи употребљени
Статус
Нацрт
Ниво детаљности
Минимални
Датуми креирања, измене или брисања
24. 05. 2016.
Језик(ци)
- Српски
Писмо(а)
- Ћирилица
Извори
Српски биографски речник 5 (Кв-Мао), Нови Сад, 2011, стр. 326-326.
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%9A%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%9A%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2
Напомене о одржавању
Опис урадио Душан Никодијевић.