Особа

Јосиф, српски патријарх

• Josif, srpski patrijarh

• Јосиф, далматински епископ 1829-1834
• Јосиф, вршачки епископ 1833-1842
• Јосиф, карловачки митрополит 1842-1848
• Рајачић, Илија
• Рајачић, Јосиф

1785-1861

Рођен је у селу Лучани код Бриње у Лици 20. јуна 1785. године у свештеничкој породици. Школовао се у српској и немачкој школи, а потом ме више образовање стицао у Загребу, Карловцима, Сегедину и Бечу где је студирао латински језик, лепе уметности и више науке. Не завршивши студије 1810. године се замонашио у манастиру Гомирје, да би већ крајем следеће године постао и архимандрит манастира. Поред послова у манастиру, учествовао је у друштвеном ћивопту па је тако имао неспоразуме са Савом Мркаљем, али и митрополитом Стратимировићем око питања превода синодалног катехизиса на српски језик. Како је горњекаловачки епископ Мојсије Миоковић био болестан шест година је аминистрирао епископијом, али после његове смрти није изабран за епископа већ је на то место дошао Лукијан Мушицки. Његов успон у хијерархији почиње 1827. године када га је митрополит Стратимировић поставио за надзиратеља Пакрачке епархије, да би већ 1829. године био изабран на место далматинског епископа са задатком да се супротстави ширењу уније у Далмацији. Тако је у Шибенику 1833. године основао богословију, основао је и духовни суд, али и спрску школу у Дубровнику 1830. године. Због сукоба са властима око питања ширења уније одлуком Дворске канцеларије јула 1833. године премештен је на место епископа у Вршац. Ту је наставио борбу против унијаћења.
После смрти митрополита Стратимировића 1841. године кандидовао се за карловачког епископа, али је изабран тек царском одлуком и био је први митрополити који је изабран на такав начин. Као митрополит запажену улогу имао је у Угарском сабору 1843-1844. године где се супротстављао тежњама угарских власти за мађаризацијом. Са избијањем Револуције 1848. ставио се на чело народног покрета. На Мајској скупштини 1848. године изабран је за српског патријарха, као и шефа делегације која ће цару поднети скупштинске одлуке. У Инсбруку није имао успеха, а по повратку у Нови Сад сукобио се са Ђорђем Стратимировиће. Овај сукоб је разрешен на Септембарској скупштини када је Стратимировић разрешен команде коју је преузео војвода Шупљикац, док је скупштина потврдила патријархов ауторитет и предала му сву влас изузев војне на територији Војводине. После смрти војводе Шупљикца поново је дошао у сукоб са Ђорђем Стратимировићем, али је и овог пута изашао као победник. У сукобима са Двором око питања будућности Српске Војводине, разрешен је дужности цивилног комесара и упућен је у Беч ради решавања српског питања. До краја живота борио се за обнову Српске Војводине засноване на Привилегијама и одлукама Мајске скупштине.
Умро је у Сремским Карловцима 23. децембра 1861. године.

За израду нормативног записа личног имена види Идризовић, Ненад. „Ауторска каталогизација црквених имена: предлог за уједначавање примене чл. 131, 132, 133 ‘Правилника и приручника за израдбу абецедних каталога. Део 1, одредница и редалица’ Еве Вероне“, Библиотекар, Год. 56, св. 1 (2014): 57-67

Нацрт

Минимални

• Српски

• Ћирилица

Српски биографски речник, т. 4, стр. 736-739.

Опис израдио Иван Обрадовић, 2012р030,