Правник, универзитетски професор, политичар. Дипломирао је права 1896. на Великој школи у Београду, а после студија у Минхену и Женеви, докторирао права у Фрајбургу 1899. Исте године се враћа у Србију, где бива затваран као присталица Радикалне странке и због Ивањданског атентата. Помилован 1900. и 1901/2. постаје доцент на Правном факултету. На истом факултету је изабран 1903. за ванредног, а 1914. за редовног професора и ту остаје до пензионисања 1938. истакавши се као један од најбољих стручњака за кривично право. Од 1904. је члан Самосталне радикалне странке, 1907. је председник клуба "Словенски југ" и главни уредник истоименог листа. Кључни сведок на тзв. Фридјунговом процесу у Бечу, децембра 1909. Од пролећа 1915. до краја 1918. у Женеви је водио српски Пресбиро. Од оснивања 1919. је члан Демократске странке. У марту 1941. је министар правде у влади Душана Симовићем, и на почетку рата одлази у Лондон, као члан владе. У првој влади Слободана Јовановића (јануар 1942 - јануар 1943) министар без портфеља, после чега се повлачи из активне политике. Написао је "Уџбеник сусдског кривичног поступка Краљевине Југославије" (1930).