Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.

Дипломата. Од 1888. до 1897. похађао је у Пажевски царски корпус (заједно са будућим краљем Југославије Александром Карађорђевићем), и дипломирао као најбољи у класи. Војну службу у чини капетана напушта 1901, када ступа у Министарство иностраних послова. 1901-1906 аташе у Санкт Петербургу. 1906-1908 Секретар мисије у Дармштату (Хесен, Немачка). У годинама 1908-1910. Секретар посланства у Софији. Од 1909. године, други секретар руске амбасаде у Турској (Цариград). Године 1910. упућен је у мисију на Цетињу (Црна Гора). У годинама 1911-1915. први секретар руског посланства у Београду и био је директни учесник историјских догађаја везаних за улазак Србије и Русије у Први светски рат. Од јула 1914. (након неочекиване смрти изасланика Н. Г. Хартвига), отправник послова Русије у Србији. После заузимања Београда од стране Аустријанаца, заједно са српском војском, марширао је преко Албаније на острво Крф. Након пресељења југословенске владе у Ниш, био је тамо од 1914-1915. Први секретар амбасаде у Риму постаје 1917, а у септембру исте године, именован је за саветника посланства у Атини, али није отишао у Грчку, већ се добровољно пријавио за српску војску у чину капетана. 19. маја 1919. председник владе Краљевине СХС Стојан Протић издао је званичну ноту Омској влади да је Краљевина признала као легитимну руску власт. Омска влада је такође признала Краљевину. У априлу 1919. године, Штрандман је именован од адмирал А. В. Колчака. за изванредног и опуномоћени посланика у Београду. Био је на тој функцији до марта 1924. године, када је мисија прекинута. Током 1920-1930-их остао је у Београду као делегат Нансеновог комитета за избеглице, шефа одељења за руске емигранте. До 1936. године, док Југославија није признавала СССР, она је била уврштена у дипломатски кор. Затим је делегат задужен за послове руске емиграције у Југославији, овлашћен од стране Руског Црвеног крста. У свом раду ослањао се на лично пријатељство краља Александра, а након његове смрти (1934.) на потпору регента кнеза Павла. Након окупације Београда од стране немачке војске (април 1941.), ухапшен је, затим пуштен, али му је одузето право да се бави претходним активностима како би заштитио интересе руске дијаспоре. Учинио је много да подржи руске емиграције захваљујући познанству са члановима краљевске породице, на пример, организовао је руску болницу у Панчеву, склониште за старе људе у Великом Кикинди, дечје склониште у Београду и друге. Члан Руског археолошког друштва у Југославији. Масон. После рата преселио се у Немачку, живео у Швајцарској, а затим у Сједињеним Државама.