Припадник наследног племства Полтавске губерније. Дипломиао је на Правном факултету Петербуршког универзитета 1893 године. Чиновник по разним губернијама. Губернатор Гродненске (1912-1913) и Казанске губерније (1913-1917). После Октобарске револуције је у емиграцији у Загребу где је као представник главног комесара Руске организације Црвеног крста организовао пријем три брода са избеглицама из Крима 1921. У 1930. години је и даље на челу руског Црвеног крста у Југославији и тада је изабран за председника новонасталог Удружења руских јавних организација у Загребу, чија је сврха била је "уједињење руских емиграната организација за противљење комунизму у Европи, на Далеком истоку и Америци ".

Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.

Припадник наследног племства Полтавске губерније. Дипломиао је на Правном факултету Петербуршког универзитета 1893 године. Чиновник по разним губернијама. Губернатор Гродненске (1912-1913) и Казанске губерније (1913-1917). После Октобарске револуције је у емиграцији у Загребу где је као представник главног комесара Руске организације Црвеног крста организовао пријем три брода са избеглицама из Крима 1921. У 1930. години је и даље на челу руског Црвеног крста у Југославији и тада је изабран за председника новонасталог Удружења руских јавних организација у Загребу, чија је сврха била је "уједињење руских емиграната организација за противљење комунизму у Европи, на Далеком истоку и Америци ".