Српски државник, правник, дипломата, министар и политичар.
Основну школу учио је у родном месту. 1841. је прешао на школовање у Београд, где је уписао Гимназију. Као ђак Лицеја (од 1846) учествовао је у оснивању Дружине младежи српске 1847. године. Као државни питомац студирао је права у Хајделбергу и Паризу, где је докторирао 1854. године. Због критичких опаски на рачун власти у Србији у брошури "Slaves du Sud ou le peuple Serbe avec les Croates et les Bulgares, Paris, 1853, коју је написао са Милованом Јанковићем, изгубио је државну стипендију, те се вратио у земљу. У новембру 1853. поново је отишао у Париз и довршио студије.
По повратку у Србију укључио се у круг либерала, у коме су били и Милован Јанковић, Алимпије Васиљевић, Јован Бошковић, Владимир Јовановић и други. Сматран је њиховим интелектуалним вођом. Од 1854. до 1859. радио је као државни чиновник. Као секретар Светоандрејске скупштине 1858. године, играо је значајну улогу у смени кнеза Александра Карађорђевића кнезом Милошем Обреновићем. Тада је, захваљујући њему, изгласан и Први закон о народној скупштини. Био је помоћник министра унутрашњих дела и правде 1859—1860. године, када је постао и министар правде у првој влади кнеза Михаила, али је убрзо, као и сви либерали, пао у немилост и пребачен за судију Великог суда. Осуђен је 1864. године, као и друге судије, на три године затвора и лишавање грађанске части, а поводом ослобађајуће пресуде у Мајсторовићевој афери; помилован је следеће године.
6. августа 1867, на Другој скупштини која је одржана у Београду, изабран је за председника Уједињене омладине српске. 1869. постао је димпломатски представник у Цариграду и члан Државног савета. Грујићу је припала част да примерак Устава изгласаног 1869. без одобрења Порте и Русије, преда турском министру Али-паши. Политички утицај Грујића је ових година опао пошто је Јован Ристић преузео вођство либералне групације. Постао је министар унутрашњих дела 1875. и министар правде у Акционом министарству 1875. године, које је водило са Турском 1876—1878. године. У периоду 1880-1892. је био посланик у Цариграду, Лондону, Паризу и Бриселу.

Наталија Обреновић била је најпре кнегиња (1875—1882) , потом краљица Србије (1882 — 1888), супруга краља Милана Обреновића (1854-1901). Мајка Александра Обреновића (1876-1903).

Рођена је као Наталија Кешко 1859. године у Фиренци. Отац јој је био руски пуковник Петар Кешко, а мајка принцеза Пулхерија Стурдза од Молдавије. Када је имала шест година умро јој је отац, а у 15. години је остала и без мајке. Младост је провела у Паризу, где се темељно и свестрано образовала у једном женском "Институту".

Упознали су се у Бечу, на једном балу. Својом лепотом опчинила је младог кнеза, који је једва дочекао да му постане жена. За краља Милана се верила 25. јула 1875. године у Бечу, и удала 5. октобра 1875. у Београду. Са њим је имала сина Александра рођеног следеће године. Својом лепотом, отменошћу, љупкошћу али и скромношћу и примерним животом Наталија је стекла симпатије целе земље. Иако је Милан био веома заљубљен у своју младу, тај брак није био срећан. Јер људске и политичке разлике доста брзо су довеле до сукоба између супружника. Док је Милан тражио ослонац у Аустроугарској, дотле је Наталија била русофил. Постала је врло популарна због бриге и труда око рањеника за време рата са Бугарском 1885. године. Отворен и јаван сукоб са Миланом настао је 1886. године, поводом његове везе са госпођом Насос.

Разлаз Наталије и Милана потрајао је више година, повремено имао знатне политичке импликације и пунио скандалозне хронике. Брак је разведен средином октобра 1888. године, показало се на нерегуларан начин, што је касније поништено. Милан је абдицирао 1889. године, а, као део његовог поравнања са владајућим радикалима и намесништвом, краљица Наталија је протерана из Србије 1. јуна 1891. године. О њеном прогонству писала је и британска штампа. До формалног, али не и суштинског помирења дошло је 1893, када јој се Милан обратио за новац, па су 1894. године поново примљени у краљевски дом.

За време владавине сина Александра Наталија је покушала да му буде главни саветник. Залагала се за оријентацију на Русију и радикале, верујући да без њих неће бити политичке стабилности у Србији. Углавном је живела у Бијарицу у Француској, у вили званој Сашино. У Београд је дошла на дуже 1895, па 1897. године, када се опет сукобила са краљем Миланом. У њеном друштву се као дворска дама налазила Драга Машин.

Тешко разочарење Наталији је донело венчање сина Александра са Драгом Машин 1900. године. Највећи ударац доживела је 29. маја 1903, када је група официра убила Александра.

После 1903. извесну утеху нашла је у друштву једне шпанске католичке породице; прешла је у католичку веру 1902. године и замонашила се. У тим тешким моментима кроз које је пролазила, ипак је добијала разне изразе симптатија и помоћи како у иностранству тако и у Краљевини Србији. Као један од примера може послужити безрезервна подршка коју је краљица добијала од Василија Симића (1866—1931) и целокупне породице Жујовић. Краљица Наталија је умрла 8. маја 1941. године у манастиру Сен Дени крај Париза и сахрањена на гробљу Ларди крај Париза. Њени мемоари се чувају у Ватикану и нису још увек објављени.